Олтар је био отворен вековима

У претходној деценији Српску православну цркву запљуснуо је талас новог промишљања литургијског живота, па њиме није заобиђен ни појам олтарске преграде. У недостатку озбиљних студија и трезвених одговора развила се полемика, обузевши и зналце и лаике, о смислу олтарских преграда и о упиту како да стоје двери жртвеника током свете архијерејске литургије, једног од најзначајнијих обреда у православној вери.

– Основно питање које се поставља у савременим полемикама у вези са олтарском преградом је видљивост жртвеника. По изворима који се могу пратити до средњег века, скоро хиљадугодишња карактеристика олтарских преграда у храмовима наше цркве јесте њихова отвореност – наводи архимандрит др Тихон Ракићевић (42), игуман манастира Студеница.

Старешина светосавске и светосимеоновске лавре дан по Благовестима (8. априла) одбранио је на Православном богословском факултету у Београду докторску дисертацију на тему „Олтарска преграда – иконостас од 4. до средине17. века: форма, функција и значење”. Ментор, др Владимир Вукашиновић (46), ванредни професор ПБФ, навео је да се тема наслања на Тихоново приватно образовање и магистарски рад из 2008. године, али и да је бирана тако да дотакне актуелно време и догађаје. У комисији за одбрану били су још и др Ненад Милошевић (53), редовни професор ПБФ и др Милан Радујко (52) научни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета БУ, др Родољуб Кубат (45), професор Старог завета и др Зоран Крстић (51), професор Црквеног права на ПБФ.

– Представа о пореклу и смислу олтарске преграде данас често није јасна ни клирицима ни лаицима. То изазива поприлично чуђење с обзиром да се ова преграда налази пред очима сваког ко уђе у православни храм – истиче Тихон у својој научној студији.

Он се у раду од 253 стране позива на 82 референтна извора, старе рукописе светих отаца, саборска акта, богослужбене књиге, типике и дипломатске списе и 283 библиографске јединице из различитих научних области, теологије, историје, историје уметности, археологије, филологије... Бранећи дисертацију пред комисијом, игуман је истакао:

– Ране олтарске преграде, као и оне у вековима после иконоборства, биле су у облику отворених колонада, а материјални подаци потврђују да је током 12. века постепено уведен обичај попуњавања празнина између стубова олтарских преграда. Кад је реч о српским просторима, конкретни археолошки докази сведоче да је доња зона олтарске преграде у 13. веку била без икона, и да је олтар тога доба био видљив.

Тихон је даље објаснио како је дошло до затварања олтара и постављања иконостаса (темплона):

– Дуготрајна тежња да се на преграду поставе иконе била је подстицана првенствено побожним настојањем лаика, јер извори веле да су иконе управо њима биле намењене. Карактер олтара и напредовање култног односа према иконама временом су довели до тога да се иконе нађу у простору између верника и жртвеника. Близина олтара уливала је народу сигурност у делотворније молитве светитеља на икони. Црква је, на крају, потпуно прихватила овакве тежње, уклопила их у свој богослужбени простор и то је довело до затварања олтара од погледа народа. Од тада, литургијске радње недостижне су погледу верника.

Бранећи своју тезу, архимандрит из Студенице тврди да „олтарска врата символишу капију Царства Божијег, предображавају сама врата раја Христовог”, и закључује:

– Иконостас се као композиција развијао упоредо са опадањем есхатолошке свети, односно учења о спасењу и успостављању Царства Божијег или вечног живота. Међутим, јачање ове свести које краси наше доба, као да собом покреће обрнути процес, што значи враћање изворним облицима олтарске преграде.

У изјави за „Политику” др Тихон Ракићевић наглашава да са „историјским изворима и конкретним подацима нема шале, они су хладни и неумољиви, отпорни на убеђења и полемике”, и додаје:

– У свим православним црквама до наших дана задржао се један обичај из старог богослужења, да олтар буде видљив од Васкрса па седам наредних дана. Тада се олтарске двери никако не затварају, ни на литургији, ни на јутрењу, нити читавог дана.

Одбрану дисертације у главном амфитеатру ПБФ-а пратила је велика публика, неупоредиво бројнија него што је обичај за овакве догађаје. Међу 800 присутних били су црквени великодостојници, владике и професори факултета, секретар САНУ академик Димитрије Стефановић, академици Гојко Суботић и Љубомир Максимовић, теолози, историчари уметности, археолози, студенти ове високе школе, и многи мирјани из Тихоновог родног Чачка.

Гвозден Оташевић