Уметност стварана у збегу

Новосадски „Прометеј” и Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, објавили су, двојезично, на српском и енглеском, у луксузној опреми, на великом формату, монографију академика Динка Давидова (1930), нашег познатог историчара уметности, под насловом: „Иконописци српских сеоба”.

„Сада још боље видимо коју су своју посебну уметност имали наши паори, свештеници, војници, мајстори и пургери и како су они уживали у њеној лепоти. Застајући пред њом, чини нам се да се још боље отворио поглед у онај други, скривенији свет унутрашњег живота јунака и јунакиња из ’Сеоба’ Милоша Црњанског, свет који измиче речи и једино показује у слици”.

Ове мисли о српском зографском сликарству 18. столећа, баш оном насталом у времену неспокоја и сеоба, подсећа Динко Давидов, написао је историчар уметности, професор Светозар Радојчић, поводом изложбе „Иконе српских цркава у Мађарској”, приређеној у Галерији Матице српске и потом у Народном музеју у Београду. Текст о изложби објављен је у „Политици”, 26. јануара 1974. године. На ову изложбу, професор је дошао из свог средњег века којем је, својим научним понирањем, али и племенитом душом, сав припадао. Живео је, дакле, окружен средњовековним монументалним сликарством, иконописом, минијатурама, али и књижевношћу о чему је размишљао, предавао, писао. Такав – „сав средњовековац”, стајао је пред сликама њему страним, први пут виђеним, па је и о њима писао понесено, топло и узбудљиво, прелепим стилом. Историјску потку је добро познавао, нашу постсеобну епоху, о којој су писали и његови нешто старији савременици: Јован Радонић, Душан Ј. Поповић, Васа Стајић, Радослав Грујић и други.

Наслов књиге „Иконописци српских сеоба”, објашњава Давидов,подсећа на ту епоху омеђену сеобама: првом Великом сеобом Срба (1690), другом сеобом патријарха Арсенија Четвртог (1739) и трећом сеобом у Малу Русију – Украјину (1751–1760). То нестално доба (од 1690. до 1760), одиста означава златни период сликара иконописаца, па тиме и период који је омеђен овом књигом.

Богородица из Сивца (Бачка), око 1740, стална поставка Галерије Матице српске у Новом Саду

– Прошло је већ пола столећа откако сам упознавао иконописце српских сеоба, заправо њихове лепе слике, које су биле некако друкчије од оних које сам у току студија видео у музејским збиркама, манастирима. Наиме, ми студенти историје уметности били смо обавештени о средњовековном иконопису, а о овоме, насталом после Велике сеобе, нисмо ништа знали. Као кустос Галерије Матице српске, у чијој је новој поставци тада већ било изложено доста икона овог периода, добио сам радни задатак да из цркава и манастира Епархије сремске преузмем оне иконе које су биле ван богослужбене употребе, а ради конзервације и излагања. Биле су то иконе недовољно познатих зографа црвоточне, покривене слојем нечистоће. То преузимање икона, паковање, распакивање, послуга у конзерваторској радионици и праћење чишћења, био је прави доживљај за једног кустоса – истиче Давидов.

Од првог дана, од прве године, тај раштркани народ на аустро–турским границама и ратиштима, насељен не само на територији Срема, Бачке и Баната вршачког, већ много шире – на истоку по местима старих насеобина крај Мориша, око Арада и Темишвара и својих чувених манастира Бездина, Ходоша, Сенђурђа и других – на западу, око Даља, Белог Манастира, Осијека, Ораховице, Пакраца и даље, широм Славоније и старе Хрватске – на северу, око Сегедина, Баје, Шиклоша, Мохача, око манастира Грабовца, преко Чепелске аде на Дунаву и Српског Ковина, до Будима, Сентандреје, Стоног Београда, Јегре, Острогона, Ђура и Коморана – да поменемо само нека места – градио је цркве, обнављао старе манастире, да би их одмах и украсио, најпре иконама пред којима тек сада покушавамо да проникнемо, не само у уметничка осећања, већ и у „скривенији свет унутрашњег живота” тог нашег, тада неспокојног, народа.

У збегу, у земуници, цркви од плетера или набијене земље и ћерпича, објашњава Давидов, стварана је новија српска уметност. Док је средњовековна уметност, и шире схваћена српска култура, настајала у круговима највишег немањићког господства и досегла до византијских духовних висова, да би се још једном расцветала у деспотској Србији, а потом трајала и животарила под Турцима, новија српска уметност у крајевима преко Саве и Дунава настајала је у сеоском сталежу и младом српском грађанству, да би се у другој половини 18. столећа преобразила и досегла до европског уметничког стила, тада барокног, рокајног. Али, и баш због тога, од посебне пажње је претходни период који су својски обележили, и улепшали, тада безимени и мало познати зографи, неуморни сликари икона, али и српске духовности, која и сада зрачи са ликова – портрета светитељских.

– Над почецима овог сликарства из првих деценија 18. века доскора су лебделе густе магле непознатог, кроз које није било могуће дубље сагледати прошлост, и кривудаве путеве и уске стазе наше, тада зановљене уметности. Те магле нам тек допуштају да назремо сопствену прошлост, па ипак, сем општих, познатих „историјских прилика”, остало је доста непознатог што се делимично може наслутити из оновремене књижевности, у првом реду из стихова Гаврила Стефановића Венцловића, али особито из зографских слика – сматра Давидов.

Духовне особине нашег народа тога доба биле су, поред осталих, и наивност и упорност. Наивно се веровало у повратак у стари завичај у васкрс српског царства, наивно се гинуло за Монархију, а упорно се трајало и остајало при својим верским и националним обележјима. Наивност је давала машти златна крила, наглашава Давидов, а упорност је омогућавала да се истраје, да се ударе чвршћи темељи кућама, црквама и новој култури. Зографске иконе из првих деценија 18. века, одраз су и таквих особина нашег народа. Отуда је њихова простосрдачна слика светитеља, који су заузели своја места на брзо подигнутим скромним олтарским преградама, али и у сеоским и варошким домовима, добила нешто од те народне маштовитости.

----------------------------------------------

Срењовековне и зографске иконе

– Док је средњовековна икона уливала дубоко, духовно поштовање, зографска икона је деловала супротно: она је тражила један сасвим упрошћени, непосредни однос светитељских ликова и људи. По духу, по темпераменту казивања, по непоновљивој декоративности и смислу за колористичке игре – као и по оном посебном изразу који се тешко може одредити, а који је приближавао иконе људима, а не обрнуто – ова уметност је припадала најширим народним слојевима – истиче Динко Давидов.