Umetnost stvarana u zbegu

Novosadski „Prometej” i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, objavili su, dvojezično, na srpskom i engleskom, u luksuznoj opremi, na velikom formatu, monografiju akademika Dinka Davidova (1930), našeg poznatog istoričara umetnosti, pod naslovom: „Ikonopisci srpskih seoba”.

„Sada još bolje vidimo koju su svoju posebnu umetnost imali naši paori, sveštenici, vojnici, majstori i purgeri i kako su oni uživali u njenoj lepoti. Zastajući pred njom, čini nam se da se još bolje otvorio pogled u onaj drugi, skriveniji svet unutrašnjeg života junaka i junakinja iz ’Seoba’ Miloša Crnjanskog, svet koji izmiče reči i jedino pokazuje u slici”.

Ove misli o srpskom zografskom slikarstvu 18. stoleća, baš onom nastalom u vremenu nespokoja i seoba, podseća Dinko Davidov, napisao je istoričar umetnosti, profesor Svetozar Radojčić, povodom izložbe „Ikone srpskih crkava u Mađarskoj”, priređenoj u Galeriji Matice srpske i potom u Narodnom muzeju u Beogradu. Tekst o izložbi objavljen je u „Politici”, 26. januara 1974. godine. Na ovu izložbu, profesor je došao iz svog srednjeg veka kojem je, svojim naučnim poniranjem, ali i plemenitom dušom, sav pripadao. Živeo je, dakle, okružen srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom, ikonopisom, minijaturama, ali i književnošću o čemu je razmišljao, predavao, pisao. Takav – „sav srednjovekovac”, stajao je pred slikama njemu stranim, prvi put viđenim, pa je i o njima pisao poneseno, toplo i uzbudljivo, prelepim stilom. Istorijsku potku je dobro poznavao, našu postseobnu epohu, o kojoj su pisali i njegovi nešto stariji savremenici: Jovan Radonić, Dušan J. Popović, Vasa Stajić, Radoslav Grujić i drugi.

Naslov knjige „Ikonopisci srpskih seoba”, objašnjava Davidov,podseća na tu epohu omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija Četvrtog (1739) i trećom seobom u Malu Rusiju – Ukrajinu (1751–1760). To nestalno doba (od 1690. do 1760), odista označava zlatni period slikara ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom.

Bogorodica iz Sivca (Bačka), oko 1740, stalna postavka Galerije Matice srpske u Novom Sadu

– Prošlo je već pola stoleća otkako sam upoznavao ikonopisce srpskih seoba, zapravo njihove lepe slike, koje su bile nekako drukčije od onih koje sam u toku studija video u muzejskim zbirkama, manastirima. Naime, mi studenti istorije umetnosti bili smo obavešteni o srednjovekovnom ikonopisu, a o ovome, nastalom posle Velike seobe, nismo ništa znali. Kao kustos Galerije Matice srpske, u čijoj je novoj postavci tada već bilo izloženo dosta ikona ovog perioda, dobio sam radni zadatak da iz crkava i manastira Eparhije sremske preuzmem one ikone koje su bile van bogoslužbene upotrebe, a radi konzervacije i izlaganja. Bile su to ikone nedovoljno poznatih zografa crvotočne, pokrivene slojem nečistoće. To preuzimanje ikona, pakovanje, raspakivanje, posluga u konzervatorskoj radionici i praćenje čišćenja, bio je pravi doživljaj za jednog kustosa – ističe Davidov.

Od prvog dana, od prve godine, taj raštrkani narod na austro–turskim granicama i ratištima, naseljen ne samo na teritoriji Srema, Bačke i Banata vršačkog, već mnogo šire – na istoku po mestima starih naseobina kraj Moriša, oko Arada i Temišvara i svojih čuvenih manastira Bezdina, Hodoša, Senđurđa i drugih – na zapadu, oko Dalja, Belog Manastira, Osijeka, Orahovice, Pakraca i dalje, širom Slavonije i stare Hrvatske – na severu, oko Segedina, Baje, Šikloša, Mohača, oko manastira Grabovca, preko Čepelske ade na Dunavu i Srpskog Kovina, do Budima, Sentandreje, Stonog Beograda, Jegre, Ostrogona, Đura i Komorana – da pomenemo samo neka mesta – gradio je crkve, obnavljao stare manastire, da bi ih odmah i ukrasio, najpre ikonama pred kojima tek sada pokušavamo da proniknemo, ne samo u umetnička osećanja, već i u „skriveniji svet unutrašnjeg života” tog našeg, tada nespokojnog, naroda.

U zbegu, u zemunici, crkvi od pletera ili nabijene zemlje i ćerpiča, objašnjava Davidov, stvarana je novija srpska umetnost. Dok je srednjovekovna umetnost, i šire shvaćena srpska kultura, nastajala u krugovima najvišeg nemanjićkog gospodstva i dosegla do vizantijskih duhovnih visova, da bi se još jednom rascvetala u despotskoj Srbiji, a potom trajala i životarila pod Turcima, novija srpska umetnost u krajevima preko Save i Dunava nastajala je u seoskom staležu i mladom srpskom građanstvu, da bi se u drugoj polovini 18. stoleća preobrazila i dosegla do evropskog umetničkog stila, tada baroknog, rokajnog. Ali, i baš zbog toga, od posebne pažnje je prethodni period koji su svojski obeležili, i ulepšali, tada bezimeni i malo poznati zografi, neumorni slikari ikona, ali i srpske duhovnosti, koja i sada zrači sa likova – portreta svetiteljskih.

– Nad počecima ovog slikarstva iz prvih decenija 18. veka doskora su lebdele guste magle nepoznatog, kroz koje nije bilo moguće dublje sagledati prošlost, i krivudave puteve i uske staze naše, tada zanovljene umetnosti. Te magle nam tek dopuštaju da nazremo sopstvenu prošlost, pa ipak, sem opštih, poznatih „istorijskih prilika”, ostalo je dosta nepoznatog što se delimično može naslutiti iz onovremene književnosti, u prvom redu iz stihova Gavrila Stefanovića Venclovića, ali osobito iz zografskih slika – smatra Davidov.

Duhovne osobine našeg naroda toga doba bile su, pored ostalih, i naivnost i upornost. Naivno se verovalo u povratak u stari zavičaj u vaskrs srpskog carstva, naivno se ginulo za Monarhiju, a uporno se trajalo i ostajalo pri svojim verskim i nacionalnim obeležjima. Naivnost je davala mašti zlatna krila, naglašava Davidov, a upornost je omogućavala da se istraje, da se udare čvršći temelji kućama, crkvama i novoj kulturi. Zografske ikone iz prvih decenija 18. veka, odraz su i takvih osobina našeg naroda. Otuda je njihova prostosrdačna slika svetitelja, koji su zauzeli svoja mesta na brzo podignutim skromnim oltarskim pregradama, ali i u seoskim i varoškim domovima, dobila nešto od te narodne maštovitosti.

----------------------------------------------

Srenjovekovne i zografske ikone

– Dok je srednjovekovna ikona ulivala duboko, duhovno poštovanje, zografska ikona je delovala suprotno: ona je tražila jedan sasvim uprošćeni, neposredni odnos svetiteljskih likova i ljudi. Po duhu, po temperamentu kazivanja, po neponovljivoj dekorativnosti i smislu za kolorističke igre – kao i po onom posebnom izrazu koji se teško može odrediti, a koji je približavao ikone ljudima, a ne obrnuto – ova umetnost je pripadala najširim narodnim slojevima – ističe Dinko Davidov.