Деценије у лету небеским пространством

Зрењанин – Банаћанин Жива Френц има 76 година и још лети. Највише воли лет једрилицом и од свих љубави на небу, ове ће се последње одрећи. Почео је да лети 1956, као средњошколац, и још се није науживао. Сада на аеродрому „Ечка” учи младе да се и они слободно вину у висине. У Србији су, осим њега, сви остали престали да се баве тим послом.

Сећа се једрилице која се звала „Врабац”. Тада су се скокови изводили летелицом коју је повлачила натегнута гума. Обуку је спровео на „Роди”. Реч је о првим направама на којима се тада летело. Биле су од платна и дрвета окованог металом. Летелице су лансиране и уз помоћ добоша и ауто-витла на које се намотавао дугачки канап. Управљање једрилицом учио је од Будимира Бабића, који је пилотску школу завршио у Русији, а почетничку обуку код Марије Зарић, наставника једриличарства. За дозволу која се стицала под обуком професионалаца, било је обавезно да се обави и пет падобранских скокова. Касније је и он положио за наставника, али и за пилота моторног авиона, и направио завидну летачку каријеру. Жива је возио наше највеће путничке авионе и нема познатијег аеродрома на свету на који није слетео, пошто је годинама управљао летелицима на редовним линијама.

Био је и пилот пољопривредне авијације, али од свих видова летења највише му је за срце прирасло једриличарство.

– Једрилицу никада нисам напуштао и увек сам се бавио овим спортом, без обзира на то што сам у исто време возио авионе. Ту љубав је тешко објаснити и једрење у ваздуху је посебно искуство. Пилотирање авионима технички се усавршило, много се аутоматизовало. Мада тако на први поглед не изгледа, пилотирање авионом је много лакше. Једноставније је авионом прелетети океан него једрилицом 500 километара. Искушење је у томе што једрилица тражи човекову вештину. Сваки лет је другачији и увек можете да наиђете на неко изненађење – прича Жива.

Избегава да прича о опасним ситуацијама и мисли да их не треба тако називати.

– Било шта да нам се догоди, макар било и неочекивано, ми смо на то спремни. Не волим ни реч храброст, радије говорим о изазову. Нема на небу страха као што се мисли, а извесна трема човеку се догађа у сваком послу – наставља искусни пилот.

До сада је учествовао на 53 државна, три светска и пет европских првенстава у једрењу једрилицом. До 2011. године, када му је истекла претходна летачка књижица, имао је 39.543 километра лета, уз последње три године које није збројио. У једрилици је провео више од 7.000, а у пилотској кабини путничког авиона више од 31.000 часова.

– Откако сам полетео, пре 58 година, нисам напуштао једрилицу. Морам рећи да је данас много теже постићи оно што сам постигао. Мени су требали марљивост, упорност и љубав. Данас је потребан и новац. Нема више бесплатних обука. То је прошлост. Зато имамо мало младих који хоће да постану пилоти. Они би хтели, али нема новца. Жао ми је што нема више простора за овај спорт. Они који се њиме баве развијају чврст карактер, дисциплину, посвећују много пажње здрављу – каже Жива Френц. Његов син Зоран је пилот, капетан у „Ер Индији”. Купио је скупоцену једрилицу јер је и он страствени једриличар. Као и отац, воли да плови небеским бескрајем.