Decenije u letu nebeskim prostranstvom

Zrenjanin – Banaćanin Živa Frenc ima 76 godina i još leti. Najviše voli let jedrilicom i od svih ljubavi na nebu, ove će se poslednje odreći. Počeo je da leti 1956, kao srednjoškolac, i još se nije nauživao. Sada na aerodromu „Ečka” uči mlade da se i oni slobodno vinu u visine. U Srbiji su, osim njega, svi ostali prestali da se bave tim poslom.

Seća se jedrilice koja se zvala „Vrabac”. Tada su se skokovi izvodili letelicom koju je povlačila nategnuta guma. Obuku je sproveo na „Rodi”. Reč je o prvim napravama na kojima se tada letelo. Bile su od platna i drveta okovanog metalom. Letelice su lansirane i uz pomoć doboša i auto-vitla na koje se namotavao dugački kanap. Upravljanje jedrilicom učio je od Budimira Babića, koji je pilotsku školu završio u Rusiji, a početničku obuku kod Marije Zarić, nastavnika jedriličarstva. Za dozvolu koja se sticala pod obukom profesionalaca, bilo je obavezno da se obavi i pet padobranskih skokova. Kasnije je i on položio za nastavnika, ali i za pilota motornog aviona, i napravio zavidnu letačku karijeru. Živa je vozio naše najveće putničke avione i nema poznatijeg aerodroma na svetu na koji nije sleteo, pošto je godinama upravljao letelicima na redovnim linijama.

Bio je i pilot poljoprivredne avijacije, ali od svih vidova letenja najviše mu je za srce priraslo jedriličarstvo.

– Jedrilicu nikada nisam napuštao i uvek sam se bavio ovim sportom, bez obzira na to što sam u isto vreme vozio avione. Tu ljubav je teško objasniti i jedrenje u vazduhu je posebno iskustvo. Pilotiranje avionima tehnički se usavršilo, mnogo se automatizovalo. Mada tako na prvi pogled ne izgleda, pilotiranje avionom je mnogo lakše. Jednostavnije je avionom preleteti okean nego jedrilicom 500 kilometara. Iskušenje je u tome što jedrilica traži čovekovu veštinu. Svaki let je drugačiji i uvek možete da naiđete na neko iznenađenje – priča Živa.

Izbegava da priča o opasnim situacijama i misli da ih ne treba tako nazivati.

– Bilo šta da nam se dogodi, makar bilo i neočekivano, mi smo na to spremni. Ne volim ni reč hrabrost, radije govorim o izazovu. Nema na nebu straha kao što se misli, a izvesna trema čoveku se događa u svakom poslu – nastavlja iskusni pilot.

Do sada je učestvovao na 53 državna, tri svetska i pet evropskih prvenstava u jedrenju jedrilicom. Do 2011. godine, kada mu je istekla prethodna letačka knjižica, imao je 39.543 kilometra leta, uz poslednje tri godine koje nije zbrojio. U jedrilici je proveo više od 7.000, a u pilotskoj kabini putničkog aviona više od 31.000 časova.

– Otkako sam poleteo, pre 58 godina, nisam napuštao jedrilicu. Moram reći da je danas mnogo teže postići ono što sam postigao. Meni su trebali marljivost, upornost i ljubav. Danas je potreban i novac. Nema više besplatnih obuka. To je prošlost. Zato imamo malo mladih koji hoće da postanu piloti. Oni bi hteli, ali nema novca. Žao mi je što nema više prostora za ovaj sport. Oni koji se njime bave razvijaju čvrst karakter, disciplinu, posvećuju mnogo pažnje zdravlju – kaže Živa Frenc. Njegov sin Zoran je pilot, kapetan u „Er Indiji”. Kupio je skupocenu jedrilicu jer je i on strastveni jedriličar. Kao i otac, voli da plovi nebeskim beskrajem.