Архитектонски музеј на отвореном

Већ неколико генерација у породици Душана Јовановића староседеоци су Београда. Иако се познати обоиста и директор Музичке продукције РТС-а школовао у иностранству и наступао на концертним подијумима широм Европе и света, љубав према Београду га је враћала назад.

Често га питају како му успева да велика светска музичка имена данашњице доводи у Београд. Нису то ни новац, ни најбољи инструменти, још мање висок стандард живота. То је уочљиво присуство различитости , каже музичар. Од руралног света до најфиније господе.

Можда је најбољу дефиницију дао један уважени светски виолиниста када је рекао: "После само два дана у Београду, више ништа није исто".  Са овом тврдњом сагласан је и Душан Јовановић који је Београд анализирао из различитих визура. Често се селио како из европских центара, тако и по Београду.

Живео је на Врачару, поред Каленић пијаце. Ту је имао помешан осећај Истанбула, Бронкса и Менхетна, све на једном месту.  Он верује да је место где станује понекад и део компромиса који човек чини зарад других, зарад себе.

Више нема ваздуха

Уметник и директор музичке куће од највишег националног значаја нема недоумицу око избора најдраже улице. Његов крај је Дорћол, Улица господар Јевремова. Једна од најстаријих и најзнаменитијих београдских улица протеже се од Скадарлије до Калемегдана. Господар Јевремова је архитектонски музеј под отвореним небом.

– Иако сам са осамнаест година отишао из Београда на студије у Келн, касније Сиднеј, Љубљану, наступао у Немачкој, Француској, Холандији, Белгији, један посебан, готово патолошки однос враћао ме је Београду. Са генерације на генерацију преносила се прича, љубав и легенда о Београду. Стари град, Дорћол је наша кућа. Господар Јевремова је улица у којој сам одрастао. Крајем 20-их година прошлог века, моји баба и деда, који су били зубни лекари у Француској, одлучили су да се врате. Купили су велику, троспратну кућу у Господар Јевремовој 46 која је дуго била власништво наше породице. Нажалост, после рата она нам је одузета. Још увек имамо горчину да живимо у недовољно слободном граду. Сада је на ћошку једна пекара, која је наше власништво. Када буде извршена денационализација, то ће нам бити враћено. Ту су и Бајракли џамија, Вуков и Доситејев музеј, Позоришни музеј, амбасада Македоније... Некада сам у тој улици познавао готово свако двориште, тражио тајне пролазе. Чукур-чесма је за мене као школарца била лађа, осећао сам се као капетан брода. Пошто не станујем ту, не проводим пуно времена у њему. Али, када се данас нађем у тој улици, осећај је да је она загушена. Нема ваздуха. Просто, то је улица у којој се више не дише – коментарише уметник који је последњих сезона успео да скрене пажњу културне јавности на наступе оркестра на чијем је челу.

Диктатура у образовању

У току недавно завршене сезоне Влада Србије упутила им је новчану донацију у вредности од милион евра за набавку нових инструмената и обележен је јубилеј – 70 година постојања Симфонијског оркестра РТС-а. На престоничким улицама, музичар, међутим, примећује  недостатак реда и основних правила понашања.

Нажалост, грађанима Београда недостаје елементарна култура у опхођењу. Лишени смо основних естетских и комуникационих вредности. Не треба пуно труда да нам град буде лепше, удобније и, пре свега, хуманије место за живот. Некада, истински помишљам како би једино просвећена диктатура у образовању овде могла да има дугорочан утицај. Јер, када дође тај тренутак да национална култура буде уништена и "згажена", тада падају цивилизације, нестају градови и затрпавају се улице – истиче  наш саговорник. Он сматра да постоје различита виђења поводом изградње нове Опере.

– Не мислим да је Опера приоритет. Нама треба концертна дворана по европским стандардима. Ни "Коларац" ни "Сава центар" немају добро решену акустику. И док је по капацитетима "Коларац" мали, "Сава центар" је конгресна, "глува" дворана. Последњих година се улагало у градска позоришта. Мислим да су кантомани, љубитељи оперске уметности и симфонијски музичари заслужили да и они дођу на ред – наглашава Јовановић. Када би био у прилици да нешто уради, градски паркови су оно чему би, без икакве  дилеме дао приоритет.

Ташмајдански парк је неприхватљивог изгледа. Увек се питам зашто "Зеленило" не засади довољно травуже. Зашто деца морају да се играју у облацима прашине. Нажалост, мало се размишља о деци. По том питању би морало много више да се уради и да се деци пружи могућност за игру – јасан је уметник.