Изненадни трошак тежи од скупоће

Менаџери једне немачке фирмe отишли су у Хрватску и од тамошњег надлежног министарства добили списак обавеза и трошкова пословања за потенцијалну фабрику зачинског биља у наредних пет година. На папиру су побројане цене административних и комуналних такси, дажбина за гас, струју и воду са пројекцијом могућег поскупљења. То код нас нико није могао да им да. Епилог – отишли су необављеног посла.

Слично се показало и на примеру шведске „Икее”, која је својевремено на својој пословној мапи Београд уцртала као центар региона југоисточне Европе. Планирала је да овде уложи 800 милиона евра у фабрику и пет трговинских центара широм земље. Али док се о томе причало пуних седам година, уместо у Београду прва робна кућа у региону недавно је саграђена у Загребу. Тамо им је требало око пола године да купе земљиште и добију дозволе. Код нас им то још није пошло за руком.

Купили су плац код Кванташке пијаце, али је запело око конверзије права коришћења у право својине на земљишту, што је услов за добијање грађевинске дозволе.

„Главни проблеми нису везани за преговоре, већ за компликоване бирократске процедуре” разјаснила је пре неколико дана саветница шведског амбасадора у Београду Лиселот Мартиненко Агерлид зашто „Икеа” још није дошла у нашу земљу.

Бесконачно дуге и скупе процедуре за добијање грађевинских дозвола јесу хроничан, али нажалост нису једини проблем. Лош глас међу пословним светом бије нас и због релативно нове категорије опорезивања, такозваних квази фискалних оптерећења. За разлику од стандардних пореза код којих је све прописано законом и чију висину обвезник може да предвиди, висина накнада и такса одређује се према непрецизним критеријумима који се могу мењати током године. Како објаснити потенцијалним инвеститорима да у Србији постоје 384 дажбине које треба платити у зависности од делатности којом се баве и града у којем послују?

Тешко, каже Драгољуб Рајић, директор Уније послодавца. После прошлогодишњег ограничавања висине фирмарина за средња и велика предузећа дошло је, ипак, до њиховог раста од пет до десет пута широм Србије.

– Општине таксу за истицање назива фирме наплаћују по објекту, а не по предузећу. То значи да ако неко има десет пословница у једном граду, платиће за сваку понаособ – наводи Рајић.

Такође, тешко је објаснити зашто свако предузеће самим својим постојањем штети животној средини, те им локална самоуправа по том основу може испоставити рачун да плате накнаду за заштиту и унапређење животне средине у износу 0,2 до 0,4 оствареног промета предузећа. Њу, каже наш саговорник, не занима да ли се оно бави канцеларијским пословима или производњом која озбиљно загађује околину. А да апсурд буде већи загађивачи већ плаћају посебну накнаду за загађење животне средине.

Од ове године је укинута накнада за коришћење грађевинског земљишта. Она је представљала велико оптерећење за привреду. Очекивало се да ће укидање тог намета олакшати терет привреди.

– Уместо олакшања та дажбина је интегрисана у порез на имовину који се сада обрачунава по тржишној вредности. Сада ће неки привредни субјекти плаћати и 150.000 динара више него што су заједно плаћали ову накнаду и порез на имовину – наводи Рајић.

У анкети која је спроведена међу привредницима највише им код парафискалних намета смета што од државе не добијају никакву услугу заузврат. На другом месту истичу непредвидивост. Увођење такси у току фискалне године и то без претходне најаве пореским обвезницима, која би им омогућила да прилагоде своје пословне активности новим фискалним оптерећењима. А тек на трећем месту упозоравају на саму висину намета.

Шта је решење?

Да би се локалним самоуправама избила из руку могућност самосталног увођења и повећања намета најпре треба уредити начин њиховог финансирања. То практично значи да се у Закону о финансирању локалних самоуправа, који би ускоро требало да буде измењен, морају дефинисати услови њиховог финансирања, уз онемогућавање да то чине на досадашњи начин.

И друго, будући да 70 одсто накнада и такси убира република, очекује се да будућим законом о накнадама за коришћење јавних добара, буде прописано ко, како и колико може да разрезује накнаде и убира њихове приходе.

До тада ће се једни намети укидати, нове обавезе преко ноћи уводити, а инвеститори одлазити тамо где им је пословање предвидивије и јефтиније.