Поплаве – кривица државе и локалних власти

Није премијер Ивица Дачић „искривио” истину када је на седници Владе Србије кривицу за поплаве пребацио на локалне самоуправе које нису чистиле канале за одводњавање. Али, ако је желео потпуну истину, требало је да се окрене министру пољопривреде и водопривреде Драгану Гламочићу и пита га колико je новца обезбедиo за одржавање и дограђивање система насипа, који је у надлежности органа тог ресора, и како то да су се махом излили токови који су такође под њиховим старањем, а не у јурисдикцији општина. Могао је и да затражи од министарке животне средине Зоране Михајловић да му каже да ли је за њеног мандата повећан проценат становништва који има контејнере да смеће баца у њих уместо у канале. Морао је Дачић, напослетку, да прозове и себе, као министра унутрашњих послова, и затражи одговорност за то што Сектор за ванредне ситуације добија петину новца који му је буџетом обећан.

У републичким органима задуженим за одбрану од поплава немогуће је наћи некога ко ће прстом оптужујуће упрти ка локалним самоуправама. Већина се ограђује од званичног коментарисања, уз опаску „нисам судија”. Незванично, понеко каже и да је Лучане, на пример, немогуће било бранити тако што би се, како су министри говорили, напунило више џакова с песком.

– На угроженој линији дугој два километра? До непознате висине? То је искључено – примећује један „Политикин” саговорник.

Уместо тражења кривца по општинама, сви који оперативно, а не из политичког кабинета, воде одбрану од поплава наводе да је проблем у нечему другом: држава већ двадесет година не улаже у превентивну заштиту од вода. Не вреди пребројавати џакове који се ређају кад се у невоље већ улети, него новац који недостаје за инвестиције каквим би се спречило да се у муку западне. Само за хитне радове на 170 слабих места у систему насипа, јавном предузећу „Србијаводе” недостаје 11 милијарди динара. За редовно одржавање су им годишње потребне три милијарде динара. Лани су добиле свега 800 милиона, ове године ће имати 1,3 милијарде динара – опет једва нешто више од трећине нужних средстава, каже Горан Пузовић, директор тог предузећа. И таква је ситуација одавно.

– Ово што сад плави – то нам стиже на наплату. Све што нисмо урадили на одржавању и инвестицијама годинама унатраг. На подручју јужне, југоисточне и југозападне Србије нема целовитих система за одбрану, штите се само градови и села. Сви наши људи на локалном нивоу су на терену, понегде немају новца ни за гориво да обиђу насипе, али не постављају питања него раде – каже Пузовић.

Новац за водопривреду се добија наплатом накнада од корисника вода. Према Закону о накнадама, оне се смеју трошити искључиво наменски, то јест за уређење одбране од вода. Али, по Закону о буџету од пре две године, и накнаде улазе у општи републички буџет, одакле се распоређују по нахођењу Министарства финансија и владе.

– Републичка Дирекција за воде је лани убрала 3,6 милијарди динара накнада, а враћено нам је 2,7 милијарди да их проследимо „Србијаводама” и за остале намене за које смо задужени. Ове године ћемо прикупити 4,2 милијарде динара од накнада, а опет ћемо добити 2,7 милијарди – каже Миодраг Пјешчић, директор Дирекције за воде.

Другим речима, на начин који је полулегалан, позивајући се на закон који је у супротности са старијим прописима, влада ће водопривреди само ове године узети 1,5 милијарди динара, што је више него што „Србијаводе” имају на располагању.

Једини нови насипи и бране који су грађени у протеклих десетак година подигнути су помоћу кредита Светске банке. Лани је та институција одобрила још један пакет Дирекцији за воде. Али, Министарство финансија је одбило сагласност на то задуживање, уз образложење да је Србија већ преоптерећена кредитима.

– Насип код Алексинца није издржао због тога што никада није довршен. Пројекат за то постоји и коштао би 300 милиона динара. И у Дољевцу, где се такође прелило, постоји систем насипа који би требало средити. У Лучанима бисмо систем тек морали да направимо, али то не подразумева само насипе, него и издизање магистралног пута и још штошта. Све остало што је поплављено, око 4.800 хектара по грубим проценама, налази се у такозваним небрањеним подручјима, где систем заштите није ни предвиђен. Наравно да ту није ни требало да постоје насеља, али питање је могу ли се те куће назвати дивљом градњом, коју је општине требало да зауставе. Ту се зидало још пре 40 година, када су грађевински прописи били лабавији него данас – каже Миодраг Пјешчић.

Владимир Вукасовић

-----------------------------------------------------------

За ванредне ситуације – петина обећаног новца

Кад реке почну да се изливају и удари мука, нико не забушава, а сарадња републичких и општинских органа увек је добра, оцењује Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије. Све би штимало само кад би се на време уложило у превентиву, каже он. А ни за накнадну заштиту се не даје довољно. Сектор је од 2010. године требало да добија 10 милиона евра годишње, наплаћених од фирми које производе и складиште опасне и експлозивне материје, те представљају ризик од избијања ванредних ситуација. Таксу су плаћали сви осим два обвезника, НИС-а и „Банатског двора”. Они су, у складу са својим количинама опасних материја, годишње морали да плаћају колико и сви остали – пет милиона евра. Али, нису дали ни паре, уз објашњење да такав намет није у српско-руском међудржавном споразуму. Влада је лани попустила, анулирала њихов дуг, поништила закон и одлучила да ће она будуће давати новац за сектор. Уместо 10 милиона, сектор је, после ребаланса, добио два милиона евра, а набавка неопходне опреме је обустављена. Толика сума сектору следи и ове године, а опрема ће, наводно, најзад бити купљена.