Фараж дрма британску политичку сцену

Избори за Европски парламент већ су увелико постали узрок жестоких политичких кошкања у Великој Британији, где истраживања јавног мњења показују да све већу подршку добијају евроскептичка Партија независности Уједињеног Краљевства (УКИП) Најџела Фаража, док конзервативци премијера Дејвида Камерона бележе све већи заостатак за опозиционим лабуристима Еда Милибанда.

Лабуристичка партија, према тренутном расположењу гласача, освојила би 36 одсто, Конзервативна партија 29 одсто, а УКИП бележи рекордну подршку, са до сада незапамћених 18 одсто. Либералне демократе, које су део владајуће коалиције са конзервативцима, уживају подршку само седам одсто грађана.

Дуже од века британском политичком сценом доминирају три политичке партије, понајвише захваљујући изборном систему који ствара непремостиве препреке новајлијама. Успех УКИП-а још је већи када се има у виду да су они прва партија још од социјалдемократа и осамдесетих година прошлог века, која има двоцифрену подршку. Заправо, успех је још већи, знајући да су се социјалдемократе уздигле захваљујући етаблираним политичарима, док су индепендисти кренули од нуле.

УКИП, основан 1993. године, успео је 1999. да уђе у Европски парламент, али зато досад никад нису имали посланике у Доњем дому британског парламента. Међутим, након добрих резултата на недавним локалним изборима, многи их сматрају озбиљним фактором у британској политици.

Европски избори за индепендисте представљају историјску шансу јер се европосланици бирају по пропорционалном изборном систему, а излазност је обично веома ниска. Најџел Фараж, познат по ватреним и повремено контроверзним говорима, по оцени аналитичара, већ је успео да размрда политичку сцену и анимира своје гласаче. Изашао је као недвосмислени победник недавних дебата на тему ЕУ са вођом либералдемократа Ником Клегом, што ће само још више дати ветар у леђа кампањи УКИП-а.

Међутим, Фаражов позив људима да се „прикључе његовој војсци” и да „сруше садашњу политичку елиту” крије дубљу поруку. Његови главни политички противници разлога за забринутост имају и због парламентарних избора, који ће бити одржани следеће године. Пред индепендистима је лепа шанса да уђу у Доњи дом и многима помрсе рачуне. Уколико УКИП успе да задржи тренутну подршку, вероватно ће Камерона коштати победе, а Милибандовим лабуристима донети позицију премијера.

Иако је неизвесно у којој ће мери индепендисти успети да капитализују тренутно незадовољство Британаца постојећом политичком понудом, сасвим сигурно УКИП више није партија која своје деловање заснива само на једном питању – изласку Британије из ЕУ. У последњих неколико година то је постала комплексна странка која претендује на традиционалне гласове конзервативаца.

Инсистирање на легализацији хомосексуалних бракова довело је до осипања подршке Камерону. Конзервативци су свесни да постоји разлог за бригу, сећајући се како су социјалдемократе допринеле двадесетогодишњем опозиционом статусу лабуриста крајем прошлог века. Многи аналитичари склони су да најављени референдум о изласку Велике Британије из ЕУ тумаче као тактички потез окренут домаћој јавности, с циљем одржавања евроскептичних елемената Конзервативне партије.

Милибанд је, с друге стране, више пута коментарисао како се неће бавити Фаражом. Пажљивија анализа показује пак да би лабуристи можда требало да преиспитају своју политику, јер структура гласачког тела УКИП-а показује стагнацију подршке међу евроскептицима, док је све већи раст подршке међу радничком класом.

Социјални јаз међу грађанима све је израженији, а корени незадовољства радника политичком понудом сежу још из доба Маргарет Тачер. Иако се у Британији осећа опоравак од економске кризе, многи радници осећају се угрожени убрзаним друштвеним променама и политички маргинализовани.

У време пада зарада и раста друштвене неједнакости, ово су, по правилу, људи који се окрећу левичарским странкама, значи претпостављени гласачи лабуриста. Међутим, од Тонија Блера, политичке партије се окрећу средњој класи, а радници бивају заборављени, тако да је излазност најсиромашнијих на изборе драстично опала од 1997. Они се сада окрећу Фаражу, не толико због предлога економске политике, већ као некоме ко дели њихове вредности.

Сондаже јавног мњења и политичке анализе недвосмислено говоре о томе да су УКИП и Најџел Фараж тренутно на свом врхунцу. Неизвесно је само да ли је реч о краткорочном порасту подршке или је успон индепендиста почетак дугорочних политичких промена на Острву.