Кад политичари проричу будућност државе

Србија ће постати пуноправна чланица Европске уније "на Видовдан 2014. године", предвидео је Божидар Ђелић, потпредседник Владе Србије задужен за европске интеграције. Горан Свилановић, представник Пакта за стабилност југоисточне Европе, сматра да коначну одлуку о статусу Косова и Метохије не треба очекивати пре избора нове администрације у Вашингтону 2008. године. Ова два домаћа политичара позабавила су се, у овим својим изјавама, протеклог викенда, различитим темама и различитим датумима, али у суштини су учинили исто – покушали да предвиде будућност.

И нису учинили ништа неуобичајено за овдашњу политичку сцену, која је протеклих година обиловала разноразним обећањима, па и одређивањем рокова за решавање кључних државних питања, који су касније обично "пробијани".

Ове изјаве заиста асоцирају на неке раније лицитације с датумима. Овдашњи политичари нису се последњих година либили да, у неколико наврата, "прогнозирају" ни када ће Србија ући у Европску унију ни када ће добити дугоочекивани нови устав ни када ће бити окончана сарадња са Хагом ни када ће коначно бити решено питање Косова и Метохије.

Социолог Владимир Вулетић сматра да таквим лицитацијама наши политичари, пре свега, настоје да шире оптимизам, зарад краткорочних политичких циљева. Оцењујући да политичари, напросто, морају да дају такве изјаве "да би одржали некакву динамику и себе представили јавности, да нешто раде", Вулетић наводи да таква предвиђања не би да назове неодговорним нити неозбиљним, већ, пре свега, непотребним. Када је реч о таквим питањима, треба, једноставно, урадити, каже он, све оно што је до нас и до политичара да се она реше, а када ће се те ствари догодити зависи од мноштва чинилаца.

Зато он ова предвиђања више разуме као "покушај да се прошири некакав оптимизам". На наше питање зар се политичари нису научили, рецимо, баш на претходно поменутим питањима, да су лицитације незахвалне, Вулетић примећује да у Ђелићевој процени да ће Србија ући у ЕУ 2014. године ризик нешто мањи, јер то неће бити у мандату ове владе, чак ни ако она до краја заврши свој мандат. Па је, онда, то "позиционирано за крај неког другог мандата". Тако се на известан начин каже: Ако ми будемо (на власти – прим.а.) два мандата, онда ће то бити 2014. година.

– Оно што се у Европској унији сада дешава не даје сада много простора за такву врсту предвиђања – каже он, објашњавајући да наш улазак може да се догоди и раније и касније, али да тиме не треба много лицитирати. Европски званичници се сличним прогнозама заиста не баве. Нисмо до сада чули када би Србија могла у ЕУ "уколико...", мада јесмо чули неке коментаре у којима се каже да су прогнозе које стижу из Србије о уласку у ЕУ нереалне. Тако је, својевремено, Крис Патен, пре три године, рекао да су нереална очекивања да ћемо у Унију до 2010. године. Њихов приступ је другачији: поставе се одређени циљеви, за које свакако постоје неки интерни рокови, али "није обичај да се нешто на такав начин јавно прецизира".

Вулетић сматра да се овакве лицитације обично појављују као краткорочни потези да би се постигао неки краткорочни политички циљ, да у одређеном тренутку људи буду мотивисани за нешто и истиче да се такве изјаве обично касније заборављају. А, ако неко на те изјаве, потом, подсети политичаре, они обично остају без коментара. Сама чињеница да је Ђелић у интервјуу агенцији Фонет, уз 2014. годину поменуо и Видовдан, асоцира на изјаву која је ту, пре свега, да и национално оријентисаној јавности приближи тај циљ – уласка у ЕУ.

Ђелићево објашњење је да би Видовдан 2014, "симболички гледано, био завршетак 20. века, који је, после атентата у Сарајеву, почео Првим светским ратом". У политичком и економском смислу, 2014. година представља почетак новог изборног и буџетског циклуса саме ЕУ, у којем би, према његовим речима, могла да учествује и Србија.

Занимљиво је, иначе, да се овдашњи политичари баве прогнозама које се односе на ЕУ, али не и оним које се тичу "шкакљивих тема" – попут Хага и Космета.

Јово Бакић, такође социолог, каже да су та обећања проблематична зато што их слушамо већ седам година.

– И политичари би морали да буду знатно обазривији и одговорнији када нешто обећавају – истиче он.

Он сматра да је влада нова и да њеним члановима треба дати одређени период, јер се увек владама даје сто дана.

Након тога сви ће имати, подвлачи он, право да их прозивају за неиспуњена обећања, поготову у вези са сарадњом са Хашким трибуналом. Око Косова српски политичар не треба да обећава ништа.

– У почетку, после 2000. године, било је нормално давати обећања – каже он, мишљења да су, вероватно, и сами они тада искрено веровали, бар у нека од оних која су дата, али се испоставило да их је много теже остварити када се дође на власт.

Међутим, он предочава да и политичка елита мора да сазрева... Показало се да грађани сазревају брже од политичке елите и да их више није тако лако варати обећањима. И у том смислу било би добро, за саме политичаре и за све нас остале, када би политичари више водили рачуна о томе шта обећавају јавности.

Биљана Чпајак
Јелена Церовина

--------------------------------------------------------------------------

У ЕУ од 2007. до 2014.

Све до данас многи памте оптимизам Зорана Живковића, ранијег српског премијера, који је, после самита у Солуну, јуна 2003. године, уверавао јавност да ће тадашња државна заједница ући у Европску унију 2007. године упркос проценама европских дипломата да тако нешто није оствариво.

Али, он је објашњавао: –То је година о којој се прича као о години у којој ће Бугарска и Румунија постати део ЕУ. По многим макроекономским и политичким показатељима, ми смо у многим областима испред Румуније и Бугарске, а у многим областима јако близу њих или идентични са њима. Мислим да ако успемо да у изградњи институција демократског друштва идемо темпом којим смо ишли од 5. октобра до данас, имамо шансе и да 2007. буде година када можемо да уђемо у ЕУ".

Бугарска и Румунија од ове године заиста јесу чланице ЕУ, а ми још нисмо ни први споразум са ЕУ парафирали.

Европски званичници упорно су тврдили да уговора о стабилизацији са Србијом нема све док Младић и Караџић не буду у Хагу. Али, то наше политичаре није спречавало да се надају што бржем уласку у Унију. Тако је, рецимо, с пролећа 2005. године Милан Париводић, тадашњи министар за економске односе са иностранством, изјавио да би СЦГ за годину и три месеца могла да закључи уговор са ЕУ, а Тања Мишчевић, директор Канцеларије владе Србије за придруживање ЕУ – да то може и пре да се учини, а да бисмо 2012. године могли да постанемо део европске породице.

– Ако ЕУ почнемо да гледамо као средство. а не само као коначан циљ, јер је она јединствена, развијена и демократске држава, већ 2012. можемо бити њен члан – рекла је тада Мишчевићева.

Кад је реч о пуноправном чланству у ЕУ, министар Париводић, почетком ове године навео је да је реално да Србија 2012. године постане пуноправни члан ЕУ.

– Од 2008. до 2010. водили би се преговори, а 2011. био би потписан уговор о чланству и 2012, ако да бог, улазимо у ЕУ – рекао је Париводић.

Потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић тај рок је својом последњом изјавом нешто "померио", рекавши да до 2012. године треба да завршимо све своје обавезе, а да најкасније 2014, на Видовдан уђемо у ЕУ.