Имућна Аничића кућа са тринаесторо чељади

Копривна код Бродарева – С муком се, пропалим кривудавим путем уз шумовите стране, пење у планину од реке Лим и Бродарева ка високом Јадовнику. А горе у невеликом селу Копривни, на 1.375 метара надморске висине где оштар планински ваздух сече, још има понека домаћинска кућа вредних сточара.

Јесте ли чули за сложну и радну породицу Аничић?, питају нас сељани, мислећи на последњу породичну задругу у целом овом крају. У њој је, веле, укупно тринаесторо чељади, три генерације живе под истим кровом. И то домаћински: пуно раде, не смирују се, али су и стекли.

Реткост је, уистину, у ово време видети имућне сточаре у забаченим селима, а поготово многочлана домаћинства, јер је већина планинских села опустела и житељи у њима остарели. Но Аничићи су нешто посебно: има их пуна кућа, живе на дедовини, поседују 80 хектара под пашњацима, ливадама и шумом, гаје 20 крава, десетак јуница, осам коња, 120 оваца, 30 коза, имају педесетак кошница, а годишње око пет тона сира произведу и продају.

Глава те породице, чија се реч слуша, јесте 70-годишњи Марко Аничић са супругом Малином. Ту су, с породицама, и њихова два сина Јосиф и Веселин. Јосифова супруга је Љиљана, а деца школарци Јела, Данијела, Виолета и Марко (школују се у Пријепољу, па викендом кући долазе). Веселин са својом Снежаном има Миладина, Миланку и Милицу који за школу још нису стасали.

Кад се Малином оженио домаћин Марко имао је свега пет-шест оваца, пар волова, две краве и коња, а вредно је овим беспућима рабаџијао, па породицу и иметак проширивао. Но све се значајно унапредило кад је, пре 40 година, његов брат Нићифор отишао на рад у Јужноафричку Републику. Тамо је Нићифор лепо стекао, па почео несебично да помаже целој својој фамилији (он и Марко имају и три сестре) у завичају.

Млађи Марков син Веселин Аничић, некад шумар који се пре седам година домаћинству уз оца и брата сасвим посветио, казује нам да су, уз Нићифорову братску помоћ, овде у Копривни направили нову кућу 1998. године, подигли велику шталу (55 са 12 метара), саградили низ пратећих објеката, уз својих 40 хектара имања докупили још толико, проширили стада...

– Пре три године, опет уз његову помоћ, направили смо још једну велику кућу, троспратну. Имамо и сву потребну механизацију: три трактора, музилице, косачицу, балирку, возимо „џипа“ и „ладу ниву“. Радимо доста, а продајемо јагњеће и телеће месо на подручју Сјенице и Пријепоља, те крављи сир на београдском тржишту. Али на стеченом се не заустављамо, намеравамо да деци још боље услове за живот створимо. А лепо и сложно живимо, договором све завршавамо. Никад се у кући ружна реч не чује. Отац, брат и ја радимо теже послове, наша мајка око деце, а супруге стижу свуда: час нама помажу, час су у млекару или у штали с музилицом, час у кујни јела спремају – казује Веселин с којим смо јуче разговарали пошто се по ненаданом пролећном снегу вратио моторним санкама из шуме.

Аничићима је пут главна невоља. Стално им због послова ваља путовати ка Бродареву и даље кроз пријепољски крај, а труцкање макадамом им је дозлогрдило. Од Бродарева ка њиховој Копривни има само километар асфалта, па је 11 километара лош макадам, а онда на сеоској висоравни има пола километра асфалтног пута који је својим новцем Нићифор Аничић направио. – Једва се макадамом пробијамо, али ни општина ни држава неће ни да га наспу, а камоли асфалтирају. Тај пут зими сами прочишћавамо, сви су га заборавили. Изгледа да чекају да ми сами тих 11 километара асфалтирамо – жали се Веселин Аничић.