Imućna Aničića kuća sa trinaestoro čeljadi

Koprivna kod Brodareva – S mukom se, propalim krivudavim putem uz šumovite strane, penje u planinu od reke Lim i Brodareva ka visokom Jadovniku. A gore u nevelikom selu Koprivni, na 1.375 metara nadmorske visine gde oštar planinski vazduh seče, još ima poneka domaćinska kuća vrednih stočara.

Jeste li čuli za složnu i radnu porodicu Aničić?, pitaju nas seljani, misleći na poslednju porodičnu zadrugu u celom ovom kraju. U njoj je, vele, ukupno trinaestoro čeljadi, tri generacije žive pod istim krovom. I to domaćinski: puno rade, ne smiruju se, ali su i stekli.

Retkost je, uistinu, u ovo vreme videti imućne stočare u zabačenim selima, a pogotovo mnogočlana domaćinstva, jer je većina planinskih sela opustela i žitelji u njima ostareli. No Aničići su nešto posebno: ima ih puna kuća, žive na dedovini, poseduju 80 hektara pod pašnjacima, livadama i šumom, gaje 20 krava, desetak junica, osam konja, 120 ovaca, 30 koza, imaju pedesetak košnica, a godišnje oko pet tona sira proizvedu i prodaju.

Glava te porodice, čija se reč sluša, jeste 70-godišnji Marko Aničić sa suprugom Malinom. Tu su, s porodicama, i njihova dva sina Josif i Veselin. Josifova supruga je Ljiljana, a deca školarci Jela, Danijela, Violeta i Marko (školuju se u Prijepolju, pa vikendom kući dolaze). Veselin sa svojom Snežanom ima Miladina, Milanku i Milicu koji za školu još nisu stasali.

Kad se Malinom oženio domaćin Marko imao je svega pet-šest ovaca, par volova, dve krave i konja, a vredno je ovim bespućima rabadžijao, pa porodicu i imetak proširivao. No sve se značajno unapredilo kad je, pre 40 godina, njegov brat Nićifor otišao na rad u Južnoafričku Republiku. Tamo je Nićifor lepo stekao, pa počeo nesebično da pomaže celoj svojoj familiji (on i Marko imaju i tri sestre) u zavičaju.

Mlađi Markov sin Veselin Aničić, nekad šumar koji se pre sedam godina domaćinstvu uz oca i brata sasvim posvetio, kazuje nam da su, uz Nićiforovu bratsku pomoć, ovde u Koprivni napravili novu kuću 1998. godine, podigli veliku štalu (55 sa 12 metara), sagradili niz pratećih objekata, uz svojih 40 hektara imanja dokupili još toliko, proširili stada...

– Pre tri godine, opet uz njegovu pomoć, napravili smo još jednu veliku kuću, trospratnu. Imamo i svu potrebnu mehanizaciju: tri traktora, muzilice, kosačicu, balirku, vozimo „džipa“ i „ladu nivu“. Radimo dosta, a prodajemo jagnjeće i teleće meso na području Sjenice i Prijepolja, te kravlji sir na beogradskom tržištu. Ali na stečenom se ne zaustavljamo, nameravamo da deci još bolje uslove za život stvorimo. A lepo i složno živimo, dogovorom sve završavamo. Nikad se u kući ružna reč ne čuje. Otac, brat i ja radimo teže poslove, naša majka oko dece, a supruge stižu svuda: čas nama pomažu, čas su u mlekaru ili u štali s muzilicom, čas u kujni jela spremaju – kazuje Veselin s kojim smo juče razgovarali pošto se po nenadanom prolećnom snegu vratio motornim sankama iz šume.

Aničićima je put glavna nevolja. Stalno im zbog poslova valja putovati ka Brodarevu i dalje kroz prijepoljski kraj, a truckanje makadamom im je dozlogrdilo. Od Brodareva ka njihovoj Koprivni ima samo kilometar asfalta, pa je 11 kilometara loš makadam, a onda na seoskoj visoravni ima pola kilometra asfaltnog puta koji je svojim novcem Nićifor Aničić napravio. – Jedva se makadamom probijamo, ali ni opština ni država neće ni da ga naspu, a kamoli asfaltiraju. Taj put zimi sami pročišćavamo, svi su ga zaboravili. Izgleda da čekaju da mi sami tih 11 kilometara asfaltiramo – žali se Veselin Aničić.