Од кога да препишемо успех

Као лош ђак који само што није пао разред, Србија се окреће лево-десно да види од кога ће да препише. Писмени задатак ради се на тему како од презадужене државе с уништеном индустријом, високом незапосленошћу и гломазном, а неспособном бирократијом, постати уређено друштво које нешто производи и продаје.

Ирска, Естонија и Сингапур појављују се као спасоносни модели – мале, некада сиромашне земље, данас просперитетна друштва. Ко не буде учио од њих, каже наша политичка и економска елита, завршиће као најгори у разреду – Грци и Аргентинци.

„Дизниленд са смртном казном”

Сингапур се уздигао до финансијског и трговачког центра са 3.000 мултинационалних компанија захваљујући ниским порезима, правној сигурности и образованим кадровима. Азијски тигар грабио је напред под чврстом руком премијера Ли Кван Јуа који је владао од 1959. до 1990, да би његов син преузео то место 2004. Земља је седамдесетих година достигла национални доходак од 61.400 долара по глави становника и 326,7 милијарди долара бруто друштвеног производа (БДП). Сингапур има мали и јефтин државни апарат који брзо доноси пресуде или дозволе за отварање компанија. Није држава благостања. Ли је упоредио социјалне програме у западној Европи са „шведским столом на којем је све бесплатно, па се конзумира похлепно”. Спроводио је реформе не морајући да брине о социјалним немирима или губитку избора, пошто је Сингапур аутократија с потпуном контрола медија и симболичном опозицијом. Елита сматра да управо у апсолутној државној власти лежи тајна успешне управе, јер влада не мора често да размишља о изборима и повлађује каприцима јавног мњења. Због економског сјаја и беде политичких слобода, аутор Вилијам Гибсон назвао је Сингапур „Дизнилендом са смртном казном”.

Инјекција за Келтског тигра

Ирска је од земље из које су људи вековима одлазили постала Келтски тигар у који се слива радна снага. Влада је комбиновала смањивање пореза, резање јавне потрошње и паметно коришћење новца из фондова ЕУ. Ирски БДП по глави становника порастао је од 1987. до 2003. за 136 одсто. Од 1990. до 2007. раст је био 6,5 одсто. Зелено острво постало је мека за стране инвестиције, посебно америчких компанија које су желеле да искористе ниске порезе, квалификовану радну снагу и слободан приступ тржишту ЕУ. Често се губи из вида да је ирска економија запала у невоље почетком велике светске економске кризе 2009. и да јој је 2010. у помоћ притекао Међународни монетарни фонд, инјекцијом од 85 милијарди евра.

Даблин Фото Бета

Њен успон у почетку јесте био заснован на производњи и извозу, да би се касније претворио у грађевински и кредитни мехур. Охрабрени растом економије, грађани су узимали кредите за други или трећи стан, надајући се уносној препродаји. Кад је криза покуцала на врата, показало се да су ирске плате расле брже од продуктивности. Извоз је почео да пада, а с њим и производња. Само је незапосленост расла – са четири на 14 одсто. Ипак, ирска економија је прошле године изашла из рецесије, са скромним растом од 0,4 одсто.

Нови Север

Балтичке државе су после пада комунизма и уласка у ЕУ оствариле значајан раст, због чега их називају новим Севером, што би требало да их одвоји од источне Европе. Естонија је почетком деведесетих применила класичан рецепт вашингтонских институција: приватизацију, смањивање јавне потрошње, мере за сузбијање инфлације и отварање тржишта.

Талин Фото www.sxc.hu

Економисти сматрају да је кључ њеног успеха у томе што је подесила систем тако да одговара бизнису, али и у томе што је поприлично отворено друштво, у којем влада полаже рачуна грађанима. Постигла је резултате не само због економских реформи већ и због чињенице да корупција међу политичарима није ендемска појава. Криза је оставила последице, али је Естонија најбоље прошла од свих земаља ЕУ. Чак и за време врхунца кризе 2011, раст БДП у Естонији био је 8,5 одсто, што је било највише у ЕУ, док је естонски дуг био најмањи – 6,6 одсто.

Долче вита на грчком

Ако је Естонија нови Север, онда је Грчка стари Југ. Она је један од оних понављача чијом нам судбином прете ако не стегнемо каиш. Грчка је живела изнад својих могућности и пре него што се 2002. прикључила еврозони. Тада је за Грке постало још лакше да позајмљују јефтин новац и олако се задужују.Плате у јавном сектору повећале су се дупло у наредних десет година.Грци су примали 13. и 14. плату и бонусе ако би долазили на посао на време.Када су кола кренула низбрдо, Грчка, као чланица еврозоне, није могла да од своје централне банке тражи позајмицу или обори вредност валуте да би стекла предност на тржишту.

Атина Фото Ројтерс

Уследило је продавање државних хартија од вредности по каматној стопи од 18 одсто годишње. Евро по евро, јавни дуг Грчке порастао је на 340 милијарди евра, односно 140 одсто БДП у 2010. Из године у годину, рецесија се продубљивала, незапосленост расла, а новца у буџету није било ни због грчке навике да избегавају порез. Постало је јасно да Грчка, презадужена, с падом производње и без могућности да наплати порезе, не може да отплаћује дугове, нити да исплаћује плате и пензије, због чега јој је ЕУ помогла са 240 милијарди евра, спречивши банкрот. Грчка лекција показује да јака валута и улазак у ЕУ не мењају друштво ако оно само не одлучи да се промени, односно ако у њему цветају корупција, неспособанбирократскиапарат и клијентелизам.

Неолиберална бајка

Коначно, Аргентина – још један суморан сценарио који је на почетку личио на неолибералну банку. Доласком Карлоса Менема на власт 1991. земља је фиксирала валуту у односу на амерички долар, отворила тржиште за страну робу и капитал, умањила инфлацију и привукла огромне инвестиције. Менем је приватизовао готово све што је могло да се приватизује. Раст економије од 1991. до 1997. био је 6,1 одсто. Неолиберали су били поносни јер је Аргентина играла како су они свирали.

Буенос Ајрес Фото Бета

А онда је дошао крах. Узрокован скоком долара и падом бразилске валуте, због чега су аргентински производи бивали скупљи у односу на главну конкуренцију. Извоз је драстично опао. А ригидна монетарна политика није остављала могућност да се обори вредност валуте. Земља је у нови миленијум ушла без раста, с десеткованом производњом, док су људи масовно губили посао. Менем је желео да освоји и трећи мандат, па је политичку и социјалну подршку куповао новцем који није имао. Држава је замрзла штедне рачуне. Забележена је незапосленост од 25 одсто, 44 одсто популације званично је заведено као сиромашно, да би годишња примања са 7.000 спала на 3.500 долара.

Многи економисти оптужили су ММФ и Светску банку да су, инсистирањем на неолибералним потезима, гурнули Аргентину у пропаст. Ипак, земљама које желе да испробају неолиберални развојни модел „Економист” саветује да не преписују посебне студије случајева, већ универзални капиталистички рецепт: приватизација, резање јавне потрошње и отварање тржишта.

Јелена Стевановић