Od koga da prepišemo uspeh

Kao loš đak koji samo što nije pao razred, Srbija se okreće levo-desno da vidi od koga će da prepiše. Pismeni zadatak radi se na temu kako od prezadužene države s uništenom industrijom, visokom nezaposlenošću i glomaznom, a nesposobnom birokratijom, postati uređeno društvo koje nešto proizvodi i prodaje.

Irska, Estonija i Singapur pojavljuju se kao spasonosni modeli – male, nekada siromašne zemlje, danas prosperitetna društva. Ko ne bude učio od njih, kaže naša politička i ekonomska elita, završiće kao najgori u razredu – Grci i Argentinci.

„Diznilend sa smrtnom kaznom”

Singapur se uzdigao do finansijskog i trgovačkog centra sa 3.000 multinacionalnih kompanija zahvaljujući niskim porezima, pravnoj sigurnosti i obrazovanim kadrovima. Azijski tigar grabio je napred pod čvrstom rukom premijera Li Kvan Jua koji je vladao od 1959. do 1990, da bi njegov sin preuzeo to mesto 2004. Zemlja je sedamdesetih godina dostigla nacionalni dohodak od 61.400 dolara po glavi stanovnika i 326,7 milijardi dolara bruto društvenog proizvoda (BDP). Singapur ima mali i jeftin državni aparat koji brzo donosi presude ili dozvole za otvaranje kompanija. Nije država blagostanja. Li je uporedio socijalne programe u zapadnoj Evropi sa „švedskim stolom na kojem je sve besplatno, pa se konzumira pohlepno”. Sprovodio je reforme ne morajući da brine o socijalnim nemirima ili gubitku izbora, pošto je Singapur autokratija s potpunom kontrola medija i simboličnom opozicijom. Elita smatra da upravo u apsolutnoj državnoj vlasti leži tajna uspešne uprave, jer vlada ne mora često da razmišlja o izborima i povlađuje kapricima javnog mnjenja. Zbog ekonomskog sjaja i bede političkih sloboda, autor Vilijam Gibson nazvao je Singapur „Diznilendom sa smrtnom kaznom”.

Injekcija za Keltskog tigra

Irska je od zemlje iz koje su ljudi vekovima odlazili postala Keltski tigar u koji se sliva radna snaga. Vlada je kombinovala smanjivanje poreza, rezanje javne potrošnje i pametno korišćenje novca iz fondova EU. Irski BDP po glavi stanovnika porastao je od 1987. do 2003. za 136 odsto. Od 1990. do 2007. rast je bio 6,5 odsto. Zeleno ostrvo postalo je meka za strane investicije, posebno američkih kompanija koje su želele da iskoriste niske poreze, kvalifikovanu radnu snagu i slobodan pristup tržištu EU. Često se gubi iz vida da je irska ekonomija zapala u nevolje početkom velike svetske ekonomske krize 2009. i da joj je 2010. u pomoć pritekao Međunarodni monetarni fond, injekcijom od 85 milijardi evra.

Dablin Foto Beta

Njen uspon u početku jeste bio zasnovan na proizvodnji i izvozu, da bi se kasnije pretvorio u građevinski i kreditni mehur. Ohrabreni rastom ekonomije, građani su uzimali kredite za drugi ili treći stan, nadajući se unosnoj preprodaji. Kad je kriza pokucala na vrata, pokazalo se da su irske plate rasle brže od produktivnosti. Izvoz je počeo da pada, a s njim i proizvodnja. Samo je nezaposlenost rasla – sa četiri na 14 odsto. Ipak, irska ekonomija je prošle godine izašla iz recesije, sa skromnim rastom od 0,4 odsto.

Novi Sever

Baltičke države su posle pada komunizma i ulaska u EU ostvarile značajan rast, zbog čega ih nazivaju novim Severom, što bi trebalo da ih odvoji od istočne Evrope. Estonija je početkom devedesetih primenila klasičan recept vašingtonskih institucija: privatizaciju, smanjivanje javne potrošnje, mere za suzbijanje inflacije i otvaranje tržišta.

Talin Foto www.sxc.hu

Ekonomisti smatraju da je ključ njenog uspeha u tome što je podesila sistem tako da odgovara biznisu, ali i u tome što je poprilično otvoreno društvo, u kojem vlada polaže računa građanima. Postigla je rezultate ne samo zbog ekonomskih reformi već i zbog činjenice da korupcija među političarima nije endemska pojava. Kriza je ostavila posledice, ali je Estonija najbolje prošla od svih zemalja EU. Čak i za vreme vrhunca krize 2011, rast BDP u Estoniji bio je 8,5 odsto, što je bilo najviše u EU, dok je estonski dug bio najmanji – 6,6 odsto.

Dolče vita na grčkom

Ako je Estonija novi Sever, onda je Grčka stari Jug. Ona je jedan od onih ponavljača čijom nam sudbinom prete ako ne stegnemo kaiš. Grčka je živela iznad svojih mogućnosti i pre nego što se 2002. priključila evrozoni. Tada je za Grke postalo još lakše da pozajmljuju jeftin novac i olako se zadužuju.Plate u javnom sektoru povećale su se duplo u narednih deset godina.Grci su primali 13. i 14. platu i bonuse ako bi dolazili na posao na vreme.Kada su kola krenula nizbrdo, Grčka, kao članica evrozone, nije mogla da od svoje centralne banke traži pozajmicu ili obori vrednost valute da bi stekla prednost na tržištu.

Atina Foto Rojters

Usledilo je prodavanje državnih hartija od vrednosti po kamatnoj stopi od 18 odsto godišnje. Evro po evro, javni dug Grčke porastao je na 340 milijardi evra, odnosno 140 odsto BDP u 2010. Iz godine u godinu, recesija se produbljivala, nezaposlenost rasla, a novca u budžetu nije bilo ni zbog grčke navike da izbegavaju porez. Postalo je jasno da Grčka, prezadužena, s padom proizvodnje i bez mogućnosti da naplati poreze, ne može da otplaćuje dugove, niti da isplaćuje plate i penzije, zbog čega joj je EU pomogla sa 240 milijardi evra, sprečivši bankrot. Grčka lekcija pokazuje da jaka valuta i ulazak u EU ne menjaju društvo ako ono samo ne odluči da se promeni, odnosno ako u njemu cvetaju korupcija, nesposobanbirokratskiaparat i klijentelizam.

Neoliberalna bajka

Konačno, Argentina – još jedan sumoran scenario koji je na početku ličio na neoliberalnu banku. Dolaskom Karlosa Menema na vlast 1991. zemlja je fiksirala valutu u odnosu na američki dolar, otvorila tržište za stranu robu i kapital, umanjila inflaciju i privukla ogromne investicije. Menem je privatizovao gotovo sve što je moglo da se privatizuje. Rast ekonomije od 1991. do 1997. bio je 6,1 odsto. Neoliberali su bili ponosni jer je Argentina igrala kako su oni svirali.

Buenos Ajres Foto Beta

A onda je došao krah. Uzrokovan skokom dolara i padom brazilske valute, zbog čega su argentinski proizvodi bivali skuplji u odnosu na glavnu konkurenciju. Izvoz je drastično opao. A rigidna monetarna politika nije ostavljala mogućnost da se obori vrednost valute. Zemlja je u novi milenijum ušla bez rasta, s desetkovanom proizvodnjom, dok su ljudi masovno gubili posao. Menem je želeo da osvoji i treći mandat, pa je političku i socijalnu podršku kupovao novcem koji nije imao. Država je zamrzla štedne račune. Zabeležena je nezaposlenost od 25 odsto, 44 odsto populacije zvanično je zavedeno kao siromašno, da bi godišnja primanja sa 7.000 spala na 3.500 dolara.

Mnogi ekonomisti optužili su MMF i Svetsku banku da su, insistiranjem na neoliberalnim potezima, gurnuli Argentinu u propast. Ipak, zemljama koje žele da isprobaju neoliberalni razvojni model „Ekonomist” savetuje da ne prepisuju posebne studije slučajeva, već univerzalni kapitalistički recept: privatizacija, rezanje javne potrošnje i otvaranje tržišta.

Jelena Stevanović