Успех рок биографија – глад за херојима

Кад се Сека Алексић разиђе са креатором који ју је облачио за сцену или Цеца Ражнатовић откаже ангажман неком композитору, рокерска публика с презрењем гледа на такве вести које таблоиди у танчине анализирају. Истовремено, тврдокорни рокери су у протеклих неколико година прионули на проучавање биографија и аутобиографија својих музичких хероја које издавачке куће пуштају на тржиште у све већем броју. Та издања, са свим посрамљујућим детаљима о протагонистима, доживљавају похвалне рецензије у озбиљним листовима који не би ни такли трачеве о народњацима.

Културолозима су подједнако значајни разлаз Џона Ленона и Пола Макартнија – који се доживљава као симптоматичан сукоб две уметничке парадигме, експерименталне и оне склоне комерцијалним компромисима – и препуцавање две фолк певачице око тога која је „урбана” а која за кафану на Ибарској магистрали. Ништа мање од озбиљне уметности, естрада је грађа за научне студије о духу епохе. Разлог из којег се биографије рокера примају с пажњом међу „публиком од укуса” лежи другде. Од рок хероја се очекује да буду уметници на начин који је зацртао још романтизам у 19. веку – да животом посведоче аутентичност свог дела, да пате, па и умиру прерано, да постану попут ликова из својих песама.

– Рок музичари бију наше битке, оне из којих се повлачимо, јер смо превише уплашени свакодневним социјално-економским притисцима. Гледамо их као идоле јер у тим ратовима страдају, купујући наше поштовање – каже Жикица Симић, рок публициста и аутор радијских емисија „Тајанствени воз” и „Доле на углу”.

У људској природи је да им славне особе буду узори, али тамна страна пројектовања наших жеља у познате је да од њих очекујемо да проживе и гламур и да умру за нас, наводи Теофил Панчић, есејиста и новинар недељника „Време”.

– Таквим животима су велики музичари конституисали рокенрол митологију још у његовим раним деценијама. Успостављен је императив: живи као што певаш. Они оличавају есенцију онога што бисмо волели да проживимо. Желимо да оживе наша маштања и до краја остваре радикалне биографије како то не бисмо морали ми, „обични” – каже Панчић.

Рокерима је тако задато да се својевољно жртвују у име осталих, слабијих. Симић се не би потпуно сагласио с констатацијом да од рокера тражимо крв, али не одбацује то да, пошто желимо да буду хероји, тражимо макар зној и сузе.

– Рок хероји, наравно, нису једино они који су умрли у 27. години, попут Џимија Хендрикса, Џенис Џоплин, Курта Кобејна... Тај статус ништа мање не заслужују и они који су остали живи без обзира на то што су приватним понашањем и уметничким достигнућима испали из оквира друштвено прихватљивог – напомиње Симић.

Најинтересантнији детаљи у биографијама рокера управо су они о тренуцима у којима су одлучили да учине нешто против очекивања других, оцењује Небојша Марић, музички критичар који је са Симићем и Панчићем недавно говорио на трибини у Културном центру „Град”, посвећеној односу рокенрола и писане речи.

– У тим биографијама се види да је рокенрол некада био начин да се од живота начини нешто другачије, против струје, чак и оне која је владала у контракултури. То је моменат у којем је Нил Јанг, уместо да након хиталбума „Harvest” покори свет, одлучио да не жели да постане мејнстрим звезда, као и онај у којег је Боб Дилан, после година ослањања на традицију акустичног америчког фолка, прикопчао гитару у струју и навукао гнев чистунаца – подсећа Марић.

Нису, ипак, рокери једини који су личним примером потврдили веродостојност својих песама. Таквих има и међу народњацима, какви су Тома Здравковић и Шабан Бајрамовић. И они су остварили рокерске биографије, пробили границе жанра и постали културни феномен целог Балкана, оцењује Панчић, уз опаску да није случајно што ту двојицу музичара цене и они који имају другачији музички укус. Симић би том кратком списку придружио још једног народњачког певача.

– Бора Спужић Квака је био невероватна личност која је и мени и људима са сличним музичким склоностима била важна, јер је другачијим језиком говорила о истим стварима као рокери – каже Симић.