Застрашујуће буђење слике

Када сликар, после двадесет година, слици „на умору” да прилику да се обнови и ослободи првобитног добијеног простора све трансформишући се до коначног виђења, када да прилику да слика сама спроведе нужност свог нарастања и да у новој ликовној игри сликареве маште продре до суштине, онда је природно да велика поставка слике понесе име „Пролазак” и да истински пролазак и буде.

Шта смо добили после застрашујућег буђења Ђурићеве слике?

Најпре, добили смо праву везу између невидљивих Ђурићевих извора маште и истину да је Ђурић коначно почео „да нам говори сликом” све доказујући да и те како уме да да предност својим филозофским над ликовним спознајама и дилемама.

Застрашујуће буђење једне слике једнако је Ђурићевој исповести која гласи: „Слика је моја радост, моја патња, мој живот и мој ослобођени грч бивања!”

Онај „Замах” и „Скок” по мени су, дозволите да тако видим,Ђурићево „тапкање у замаху”, а таква моћ дата је само најостваренијим сликарима! А „Скице на платну” – осам слика –означавају трансформацију током које доминира раздвајање светлости и таме, што јесу бело Ђурићево ликовно огледало и црно Ђурићево ликовно огледало. Тек после „експлозије”, „видимо” да слика није тек само она првобитна композиција и све осећамо лепезу додира нових слика, скица и фрагмената сломљеног Ђурићевог памћења. И све „листамо” ликовни зборник Ђурићевих сећања, надања, слутњи и предосећања, страхова и решење загонетки узвишене ликовне уметности.

Ђурић је сада сликар осуђен на трајање јер нам је подарио слику загонетног времена која са нама комуницира у једном другачијем контексту. Бескрајан је, наравно, број могућности и тумачења поставке „Пролазак”.

Ђурић „говори ћутањем”, ваше је само да га чујете. И упамтите оно што сте чули. Тако и треба. Јер, све јесте само пролазак, колико Ђурићев, толико и наш!