Zastrašujuće buđenje slike

Kada slikar, posle dvadeset godina, slici „na umoru” da priliku da se obnovi i oslobodi prvobitnog dobijenog prostora sve transformišući se do konačnog viđenja, kada da priliku da slika sama sprovede nužnost svog narastanja i da u novoj likovnoj igri slikareve mašte prodre do suštine, onda je prirodno da velika postavka slike ponese ime „Prolazak” i da istinski prolazak i bude.

Šta smo dobili posle zastrašujućeg buđenja Đurićeve slike?

Najpre, dobili smo pravu vezu između nevidljivih Đurićevih izvora mašte i istinu da je Đurić konačno počeo „da nam govori slikom” sve dokazujući da i te kako ume da da prednost svojim filozofskim nad likovnim spoznajama i dilemama.

Zastrašujuće buđenje jedne slike jednako je Đurićevoj ispovesti koja glasi: „Slika je moja radost, moja patnja, moj život i moj oslobođeni grč bivanja!”

Onaj „Zamah” i „Skok” po meni su, dozvolite da tako vidim,Đurićevo „tapkanje u zamahu”, a takva moć data je samo najostvarenijim slikarima! A „Skice na platnu” – osam slika –označavaju transformaciju tokom koje dominira razdvajanje svetlosti i tame, što jesu belo Đurićevo likovno ogledalo i crno Đurićevo likovno ogledalo. Tek posle „eksplozije”, „vidimo” da slika nije tek samo ona prvobitna kompozicija i sve osećamo lepezu dodira novih slika, skica i fragmenata slomljenog Đurićevog pamćenja. I sve „listamo” likovni zbornik Đurićevih sećanja, nadanja, slutnji i predosećanja, strahova i rešenje zagonetki uzvišene likovne umetnosti.

Đurić je sada slikar osuđen na trajanje jer nam je podario sliku zagonetnog vremena koja sa nama komunicira u jednom drugačijem kontekstu. Beskrajan je, naravno, broj mogućnosti i tumačenja postavke „Prolazak”.

Đurić „govori ćutanjem”, vaše je samo da ga čujete. I upamtite ono što ste čuli. Tako i treba. Jer, sve jeste samo prolazak, koliko Đurićev, toliko i naš!