„Доца Мичел” у одбрани програма мучења

Ја сам само човек кога су људи са највиших положаја замолили да учини нешто за своју земљу, и урадио сам најбоље што сам умео, каже психолог Џејмс Мичел, идејни творац програма испитивања уз коришћење техника мучења који је примењиван над осумњиченима за тероризам.

У првом јавном обраћању откако је пре седам година доведен у везу за контроверзним програмом „појачаних техника испитивања” Централнe обавештајнe агенцијe (ЦИА), Мичел за „Гардијан” истиче да су он и његов колега Брус Џесен у јавности неправедно оптуживани као монструми, али ипак одбија да говори о детаљима озлоглашеног програма.

„Био бих срећан да могу да испричам целу причу, али више пута ми је речено да ћу уколико прекршим споразум о чувању тајне сносити кривичну одговорност. Заинтересован сам за искрену дискусију, али само ако ме Министарство правде и федерална влада ослободе обавезујућег договора”, рекао је он. Додуше, спреман је да уопштено говори о програму мучења којем су под безличним еуфемизмом  „појачане технике испитивања” подвргавани осумњичени за тероризам. И даље га међутим сматра великим америчким успехом.

Мичел је за већину ипак прототип ратног злочинца и мучитеља. Његове методе су биле предмет етичких приговора, а критиковани су и у извештајима два конгресна комитета, као и приликом интерне контроле ЦИА.

Међу сарадницима познати као „доца Мичел” и „доца Џесен” (који још није јавно говорио о мучењу), својим поступцима су наелектрисали ионако жестоку дебату о мучењу, тероризму и вредностима која и данас дели Американце. Као војни пензионери и психолози свесрдно су трагали за новим могућностима пословања и додатне зараде. Искористили су прилику 2002. када су под окриљем ЦИА постали архитекте „најважнијег програма испитивања у америчкој историји борбе против тероризма”, како га још понегде називају.

„Њујорк тајмс” је својевремено указао да је нејасно чиме су се двојица психолога квалификовала за тако осетљив положај. Ако се занемаре вежбе у војсци којима су присуствовали, никада нису водили право испитивање сведока. Не поседују ни одговарајуће образовање јер су докторирали на темама о високом крвном притиску и породичној терапији, не говоре ни реч арапског нити поседују теоретско знање о коренима и мотивима Ал Каиде.

„Али били су лиценцирани психолози и имали су знања о бруталним техникама које су пре више деценија употребљавали кинески комунисти. За владу решену да заузме одлучан став према онима који су убили 3.000 Американаца, то је било сасвим довољно”, оцењује њујоршки дневник.

Мичелово име често провејава и у извештају Сената о програму притварања и испитивања ЦИА на чије сачињавање је утрошено пет година и 40 милиона долара. Открића су, макар на основу онога што је „процурило” у медије, у најмању руку оптужујућа – да је ЦИА обманула Белу кућу, Конгрес и Американце уопште, али и да употребљаване технике мучења од осумњичених нису извукле никакве корисне информације.

Мичел међутим тврди да се постигнућа „појачаних техника испитивања” намерно игноришу. „Не нервирам се због самог програма, већ због начина на који се забашурују добри и лоши аспекти, а неке добре стране се клевећу. То је фрустрирајуће.”

Пре него што је Сенат започео истрагу Мичел и Џесен су поменути и у извештају који је сачинио генерални инспектор ЦИА 2004. у којем се наводи да су они „вероватно погрешно” представили своју стручност када су ЦИА предложили мучење као поуздан начин за извлачење поверљивих информација од затвореника.

„Општеприхваћени став је да сам ја дошетао до капије ЦИА, закуцао на врата и рекао: ’Пустите ме унутра, ја желим да мучим људе и могу да вам покажем како да то радите.’ Или да је неко објавио оглас: ’Тражи се психолог вољан да осмисли програм мучења’. Ипак, много је компликованије од тога”, тврди Мичел за „Гардијан” и негира везу са мучењем и злостављањем затвореника у вероватно најозлоглашенијем затвору на свету Гвантанаму. „Све што се дешавало тамо покушавају да припишу мени и Брусу. Али то нисмо били ми. Нисмо учинили ништа од тога.”

За све су, сматра, криви чланови Демократске странке који „преправљају историју” а њега „бацају под аутобус”. Уједно, пуна су му уста хвале за Бушову борбу против тероризма.

Једног дана ће можда написати књигу „само да би објаснио своје виђење ситуације”. У међувремену, каже да мирно спава и не узбуђује се пртерано због све чешћих прозивки у медијима и на Капитол хилу.