Срби без култа воде

„За сутра се предвиђа погоршање времена: облачно са кишом“...

Још од времена Каменка Катића, а и данас, водитељи телевизијских емисија за кишни дан кажу „ружно време“, заборављајући да су капи кише обрадовале хиљаде сељака који су недељама, забринути и очајни, гледали распуклу земљу и увеле усеве, кривили вратове осматрајући високо, ведро небо...

Колико воде – толико живота! Ово је аксиом који су уочили још у старом Египту, Месопотамији, Азији, Јужној Америци. О томе сведоче божанства из митологије, аквадукти. Имали су култ воде, развијену свест о њеном пресудном значају за опстанак. Сакупљали је и бранили се од поплава, суше и глади, градили уставе и канале да је доведу на поља пиринча. Срби до сада нису стекли култ воде! Нису га наследили од предака који су додолама и литијама од богова и Свевишњег мољакали спасоносни дажд.

Ако нека заједница људи нема култ (веровање) – није чудо што нема ни жртава! Уместо општег кулука, кад је старо и младо голим рукама и примитивним алаткама, деценијама градило насипе и канале, данас се „жртва“ мери стопом доприноса и улагања у водопривреду. У Србији је ниска и недовољна, чиме се исказује нехај заједнице и грађана према води. Годинама смо на последњем месту у погледу процента површина које бранимо од суше. Зато нам се догађа да у истој години (!) трпимо и поплаву и сушу!

У питању је својеврстан далтонизам ранијих и последњих влада. Још нису схватиле огроман значај аграра за Србију, посебно воде и наводњавања. Није небо криво за поплаве у сливу Јужне и Западне Мораве. Ово није изненадни инцидент, већ понављање законитости: плитка, засута корита нису могла да приме воду која се сјурила у долине, уместо да је у малим акумулацијама задржана и сачувана – да се пролетњи вишак употреби за летњи мањак, спречи суша и добију два усева, летине, берићета. Сећам се да је пре пет деценија начињен пројекат да се у сливу Велике Мораве сагради 1.000 акумулација, али је напуштен па заборављен. Влада Србије као да је пречула упозорења да ће ускоро вода, енергија и храна бити веома тражени. Прича се да ће питка вода бити скупља од нафте, те да ће због воде да се (не дај боже!) и ратује.

Те потенцијале Србија има. Уместо да их развије и има корист – трпи штету! Несхватљиво, права брука. Економисти тврде да се улагање у аграр и те како исплати. Понајвише за нова знања а потом – у воду! У току једне године улог у заливно поље се враћа и остаје знатна добит. Ко улаже у водопривреду уместо смене родних и неродних година увек има две богате жетве, обиље плодова и хране за светске пијаце.

Влада је а не неко други („објективне околности“) крива што стотине хиљада хектара плодне земље у Војводини, Мачви, Поморављу немају воде. Канали су зарасли, суви, а вода отиче Савом, Тисом или Дунавом.

Србија још није утврдила стратегију обрачуна са сушом. Кад нема дугорочне замисли – нема ни новца за обимније радове! Водопривредна предузећа објашњавају да из буџета добијају новац на кашичицу. Немају новца ни гориво за багере да плате! Две веће акумулације – „Селова” изнад Куршумлије и „Ровни” изнад Ваљева граде се као „Скадар на Бојани“: више од 25 година. До сада је у њих уложено 60 милиона евра, а још су празне јер годинама слушамо – нема пара! Да је „Селова” овог пролећа била способна за пуњење, вода Топлице не би ојадила хиљаде сиромаха, све до Дољевца и ушћа у Јужну Мораву.

Често кажем да наша невоља није што нема пара већ што нема памети. Немају је они који управљају народним послом! У Израелу, Турској, Грчкој, у многим земљама, вода се купује и плаћа, има цену. Грци су, пре много година, завели посебан ПДВ за наводњавање, сакупили прилично драхми и евра, и средили водопривреду. Иако су сиромашнији у падавинама и текућицама, данас од суше бране више њива него ми, иако смо водом богатији. Зашто не следимо њихов пример, не користимо њихова искуства?

Вода се повлачи. На зидовима кућа остаће трагови докле су стигле Топлица, Јужна Морава, Белица. Трагови ће да избледе и нестану, али остаће питање: докле ћемо овако?

Новинар, председник Покрета „Богата Србија“