Први мај – власт радницима

Први мај је један од важних датума у историји радничке борбе захваљујући којој су остварена данашња радничка права која сматрамо нормом једног цивилизованог живота. У прошлости велики број радника дао је свој живот у борби за скраћење и увођење осмочасовног радног времена. Историјат радничке борбе показује да су за свако појединачно радничко право радници морали да се изборе сопственим снагама. У интересу радника је и већа партиципација у управљању предузећима, али и могућност да учествују у демократским процесима друштва у којем живе. Док се данас у неким земљама иде ка увођењу шесточасовног радног времена, у Србији још увек није поуздано утврђено да ли они који имају посла за свој рад уопште примају плату, да ли уопште могу да прехране своју породицу, и чему могу да се надају од управо најављених реформи.

Нови премијер често говори о увођењу нове радне етике и „промени свести” народа, па је могуће да је у пакету тих реформистичких мера укључен и неки мистериозни шамански обред за достизање виших сфера капиталистичког просветљења.

До недавно су Грци били оптуживани да су лењи и нерадници и да је то разлог економског краха у којем се недавно нашла њихова земља. Међутим, статистика показује да су они у ЕУ водећа нација по броју часова проведених на радном месту и да су по том питању далеко испред својих колега из Немачке, из које је стизало највише примедби на доколичарски јужњачки менталитет. Оно што се поуздано може рећи за Србију јесте да има врло јефтину, а квалификовану радну снагу, а по неким експертима то је наша „квалитативна предност” у привлачењу страног капитала, који почива на експлоатацији радне снаге, и у чијем је интересу да радничких права буде што мање.

Многи окривљују „наслеђе самоуправљања” за олако схваћену радну етику, док се потпуно превиђа да овде стварног самоуправљања никада није ни било, већ је о свему главну реч имала владајућа партија, било у једностраначком, било у вишестраначком систему. Све откривене афере указују на то да су за највеће расипање државног новца одговорни припадници политичко-економске власти. Партократија и идолопоклонички однос према вођи једини је континуитет који постоји у политичком животу Србије, а највеће растерећење државног буџета дошло би кроз стварну демократизацију политичког, економског и синдикалног живота, где би становништво могло да учествује у одлучивању о стварима које га се непосредно тичу. У супротном, уколико мере штедње буду уперене против оних који једва састављају крај с крајем, право име за реформе требало би да буде рестаурација – рестаурација система у којем само власт има привилегије, док су сви остали дужни да им својим ринтањем те привилегије обезбеде.

Првог маја посветимо се размишљању о солидарности и о томе зашто је за све нас важно да у друштву свако има своје место и свој део елементарног људског достојанства. Мармеладов у „Злочину и казни” каже да сваки човек треба да има неки излаз. Колико је данас међу нама оних који немају никаквог излаза?

Председник Покрета за слободу