И ја сам против „Београда на води”

Пре шест година уредник једног угледног београдског листа нашао је за сходно да у својој колумни брани Млађана Динкића, тадашњег министра економије, од скромне кампање коју је Покрет за слободу покренуо, позивајући српске гласаче да Динкића и његову странку на наредним изборима оставе испод цензуса. Исти уредник замерио нам је и што смо упозоравали да је компанија „Јура” позната по кршењу радничких права, још у време док је долазак „Јуре” у Србију био само у најави. Новинари тог листа, према нашој анализи из датог периода, заташкавали су приватизационе злоупотребе, а за пропаст предузећа кривили су несналажење радника у транзицији, док је уредник с времена на време организовао хајку на Верицу Бараћ због њених критика уређивачке политике његовог листа. Син поменутог уредника звао нас је како би нас убеђивао да одустанемо од протеста испред Агенције за приватизацију на којем смо захтевали раскид приватизација које су упропастиле знатан број предузећа широм Србије, и раднике који су с нама сарађивали у разговору називао „алкохоличарима и нерадницима”. Касније је и нас, како смо чули, називао „аматерима”, све док није сазнао да, након претњи које смо добијали са разних страна, сваки телефонски разговор снимамо. У нагађања да ли иза ових догодовштина стоји неко од „угледних привредника” не желим да улазим јер ту тему уредник „непоткупљивог” листа о коме је реч сматра „неумесном”.

Недавно је новинарка која је говорила на протесту „Не да(ви)мо Београд” исти тај недељник представила као пример једног од ретких слободних медија у Србији, док су, с друге стране, многи учесници протестне колоне показивали средњи прст, пролазећи поред зграде „Политике”. Упркос лошем искуству које имам са спорним недељником, може бити да је он заиста слободан медиј, не бих да говорим о новинама које тренутно не читам (нити знам икога ко их чита), али пре ће бити да су у проценама тог типа посреди само крајње субјективни судови.

Тако је и по мом субјективном суду „Политика”, иста она којој је показиван средњи прст, сувише слободан медиј; да ја одлучујем, многим неолибералима, националистима и другосрбијанцима без колебања бих забранио да пишу за њу. Управо зато је и добро што тај посао ради неко други, неко ко никад није цензурисао моје ставове, али дозвољава да се чују и гласови дијаметрално супротни мом. Стога претпостављам да они који су салутирали „Политици” на поменути начин исту вероватно и не читају, јер основанијих анализа, критика и репортажа о нашој свакодневици, уз уважавање свих саговорника, не видим ни у једном другом листу. Сем тога, „Политика” је моју критику пројекта „Београд на води” објавила још пре две године.

У потпуности подржавам протесте против „Београда на води” и сличних нетранспарентних инвестиционих пројеката обавијених велом тајне која спречава сваку прецизнију анализу њихових негативних последица. Међутим, исту политику спроводиле су и претходне владе, сачињене од садашње опозиције, тако да би организатори протеста ипак требало да челнике те „опозиције” замоле да на протест не долазе, ако већ не желе да их лично у томе спрече.

Досад је већ требало схватити да улагање неке велике енергије само ради персоналних промена на власти не доводи ни до каквих озбиљних резултата. После Вучића устоличио би се неки нови политичар подједнако подређен међународним финансијским институцијама и њиховом (неуспешном) економском програму. Недавно је и сам ММФ признао да је политика штедње неефикасна и да је нанела више штете него користи. Многи економисти то су предвидели а да ту политику нису као ММФ морали да испробавају на живим људима.

У Србији је баш због тога најпре потребно јасно дефинисати алтернативу политици која се у континуитету спроводи већ више од петнаест година. Међутим, Србији недостаје дебата у коју би били укључени што шири слојеви, а нарочито су из било каквих расправа искључени они којима живот у овом друштву најтеже пада, они најсиромашнији, као и највеће жртве империјалистичких и националистичких интереса на нашим просторима, они који живе на рубовима завађених балканских нација, протеривани, злостављани, пљачкани и убијани. Њихове недаће постало је неприкладно и помињати, а проглашавање одређених тема неприкладним („неумесним”, како би рекао горепоменути уредник) најчешћи је савремени метод цензуре и аутоцензуре. Тако је овде, у Србији, све проблеме ван „круга двојке” врло лако гурнути у историјски заборав.

Председник Покрета за слободу