Зашто тако велике јагоде

На нашим тезгама су се, кад им време (још) није, појавиле џиновске јагоде, попут мањег парадајза. Кажу: увоз из Грчке. Ових дана им се полако придружују и домаће из пластеника. Међутим, многи су се запитали какве су те џиновске јагоде, у чему је тајна њиховог крупног плода.

– Јагода је специфична воћна врста код које се врло брзо мења сортимент. Често се неке сорте уведу у производњу, а већ након три, четири године на њихово место долазе нове – каже Нинослав Миљковић, председник Удружења „Јагода”, које окупља око тридесетак произвођача из алексиначког краја, у коме је у последње време доминантна сорта „асија”. Ово је једна од раних сорти, крупног плода (око тридесетак грама), укусна, прилично  отпорна на болести а уз то добро „подноси” транспорт. Слатка – иако је убрана недозрела. Управо те особине ове и осталих домаћих крупних сорти разлог су да се све више произвођача опредељује да их гаји.

– Све више је и купаца који траже јагоде крупних плодова, што мотивише произвођаче да се определе за те сорте. Добра страна је примена савременог начина гајења на фолији, уз редовно наводњавање – истиче наш саговорник, додајући да је предност фолије у томе што спречава развој корова (који су конкуренција јагоди у погледу хранива, воде и животног простора), задржава влагу у земљишту уз истовремено акумулирање сунчеве светлости и топлоте (чиме се омогућава формирање одређеног микроклимата погодног за узгој јагоде), онемогућава додир плодова са земљиштем, тако да се не прљају (што има за последицу смањење трулежи плодова), обезбеђује равномерније сазревање и, на крају, олакшава бербу.

Систем „кап по кап” за наводњавање које ове крупне јагоде чува од жеђи инсталира се под фолију а ова се, пак, поставља пре саме садње јагоде на формиране банкове одређених димензија.

Ситне а скупље

Многи одгајивачи су приметили да су иностране сорте јагоде гајене у Србији често много крупније него у земљи где су настале, што се приписује плодности земљишта и климатским условима који погодују овој воћки. Али, ни стара добра „зенга зенгана” не губи трку, иако има ситније плодове. Одликује се снажним мирисом, карактеристичном аромом и већим процентом суве материје. Даје таман сок као вишња, али је њена мана што јој је кратак рок трајања.

Према Миљковићевим речима, купци би требало да бирају домаће ако желе да једу квалитетније јагоде, јер се беру дозреле, те свеже убране стижу на продајно место. Увозне се због осетљивости и дужег транспорта беру недозреле, тако да дозревају у путу, и њихов се укус и квалитет не могу упоредити са овдашњим.

Неодољиви мирис и укус, пре свега шумских јагода, потиче од обиља хранљивих материја садржаних у њима, због чега су сви производи не само најпријатнија посластица већ благотворна храна и лек, тако да не чуди што их су их људи од памтивека инстинктивно тражили. А те шумске, дивље јагоде су посластица којом се у летњим месецима почасте сви који крену у походе природи. Расту поред путева, по ливадама, пожариштима, крчевинама и светлим шумама, све до 1.500 метара надморске висине. Није их тешко уочити, али се пред сваком треба „поклонити” да би се убрао примамљиви плод, јер је ова вишегодишња биљка ниског раста.

Обично се све врсте самониклих јагода, које су захваљујући пријатном мирису добиле име фрагарија (што у преводу с латинског значи мирисан) једноставно називају дивље јагоде. Али ће воћарски познаваоци подсетити да род фрагарија обухвата 47 врста, колико их расте у свету, изузев Аустралије. У Србији се срећу три врсте самониклих јагода: китњача, шумска јагода и пуцавица.

Разликују се по облику плода који је код китњаче округласт и црвен само са сунчане стране, шумска јагода је тамно црвена, издуженог или јајастог облика, док је пуцавица округла и бело жута. Заједничко им је што су, ма како изгледале, све врло укусне, мирисне и родоначелници многих сорти које се гаје по баштама, а од 2009. године плантажно и у Србији.

Некадашњи лидер у производњи цвећа, породица Радовановић из Радаљева код Ивањице, сада је пионир у плантажној производњи култивисане шумске јагоде, сорте „регина”. И то не само у региону већ и на Балкану.

Лист служи за чај

– Ова производња се заснива на малим парцелама, оптимална величина је до пет ари, као модел кућне радиности – каже Зоран Радовановић и додаје да тако мали и разуђени поседи, који су били наша мана, у овом случају постају предност јер омогућавају да се узгајају културе којима је потребна људска рука. Једина разлика у гајењу шумских и домаћих јагода јесте то што у случају шумских период брања дуже траје, јер се беру од почетка јуна па све до краја октобра месеца. За сад је под овом културом у западној Србији 12 хектара.

Најповољнији природни услови за гајење шумских јагода јесу брдско-планинска подручја, изнад 500 метара надморске висине, то јест подручја где расту самоникло у природи. Светлост значајно утиче на развој бокора, принос и квалитет плодова јагода уопште. Стога је потребно гајити их у подручјима са великим бројем сунчаних дана и прохладних ноћи.

– Најбољи период за садњу шумских јагода су април и мај, а већ почетком јуна се почиње са убирањем плодова, које траје до касне јесени. Саднице се најбоље приме кад се одмах по допремању засаде на сталном месту – објашњава Радовановић.

Према нормативима, један радник за десеточасовно радно време може да убере, класира и упакује од 10 кг до 15 кг плодова, а надница за бераче је један евро па навише, у зависности од договора. Ако је цена килограма ових шумских воћкица око 400 динара, а по живићу (садници) у првој години буде 300 грама, значи да се са пет ари, на којима је засађено 2.000 биљака, убере око 600 килограма, дакле у овом послу сви су на добитку.

– Радимо са кооперантима и имамо их 250. Они плате 25 одсто на почетку, а остатак кроз плод шумских јагодапо уговору о кооперацији. Рачуна се да је у првој години принос око 300 грама по биљци, у другој, када је у пуном роду, 600 грама, а у трећој се смањује на 300. Тако да је рачуница једноставна под условом да послушају наш савет и крену са мањом површином у близини куће. Прво да виде јесу ли за тај посао, а друго да не губе време одлазећи свакодневно у бербу. Добра страна узгоја ове јагоде је што може да се замрзне до откупа – истиче наш саговорник.

Истраживања о квалитету шумске самоникле гајене и домаће јагоде показала су да је количина елеганске киселине, која важи за јак антиоксиданс, највећа код култивисаних шумских јагоди, а најмања код домаћих, оних крупних и сочних са почетка приче.

Лековита својства код јагода, посебно шумских, потичу од богатства витаминима, посебно витамином Це (око 60 мг на 100 г плода), затим минералним материјама (посебно гвожђем и калијумом), шећерима (највише глукозом и фруктозом), органским киселинама (посебно лимунском и винском), пектинима. Није само плод на „добром гласу” већ су се и лист (који садржи 100 мг до 300 мг витамина Це на 100 г) и корен потврдили као пријатељи људског организма, и то као чај од листа за побољшање рада јетре и жучне кесе, код тешкоћа при раду срца и бубрега, исцрпљености, нервне слабости, малаксалости и хроничног затвора.Народни лек за снижење крвног притиска и ублажавање костобоље подразумева да се редовно једу свеже јагоде.

И док многи јагоде беру да би се сладили, лечили или зарадили, у пожаревачком крају венац од јагода користе и за љубавне враџбине! Верује се да ће момак заволети девојку коју кроз њега погледа. Венац није једноставно направити, јер се „важе” само двочлани или четворочлани листови, а у природи су, на дугачким дршкама, најчешћи – трочлани.