Позорје у знаку 20. века

Селекцију овогодишњег 59. Стеријиног позорја у Новом Саду које ће бити одржано од 26. маја до 3. јуна чини девет представа. Селектор Игор Бојовић у разговору за „Политику” покушао је да објасни зашто се одлучио за представе које чине званичну селекцију актуелног Позорја.

Тема овогодишњег Стеријиног позорја је „20. век – прича без краја”. Зашто?

Већина од 90 пријављених представа које сам видео бави се 20. веком, неразрешеним проблемима наше историје са јаком рефлексијом на време у којем живимо постављајући питање: „Како и куда даље?” Тему фестивала одредила су сама позоришта својим репертоарским одабиром који је у овој сезони био доминантан. Слично је било и са земљама из окружења, па зато део програма „Кругови” није издвојен као што је уобичајено, већ тематски и квалитативно употпуњује званичну такмичарску селекцију. Пред селектором је био изазов и два значајна јубилеја: 150 година од рођења Бранислава Нушића и 100 година од Великог рата. Питање није било да ли, већ како и којем од њих ће се дати предност. Одлучио сам да оставим Позорју да их јубиларно прославља, а селекцији да их позоришно обележи са три представе које би се свакако нашле у одабиру.

Овогодишња селекција је „ауторски” подељена у три дела. Какав сте, заправо, концепт заговарали?

Ауторски концепт су фестивалски широко поставиле саме представе које тематски груписане у три дела заједно чине причу о 20. веку. Први део одређује грађанска Србија пре Великог рата и између ратова. Позорје отвара Југословенско драмско позориште „Уносним местом” у режији Егона Савина и са врхунским ансамблом дајући нам кроз слику Русије 19. века слику сваког грађанског друштва, па и нашег. Следе два нова, различита и занимљива читања Нушића: парадигма политичке травестије „Госпођа министарка”, Позоришта „Бошко Буха” из Београда у режији Татјане Мандић Ригонат, и редитељски „уозбиљена” „Ожалошћена породица” Николе Пејаковића, Народног позоришта Републике Српске из Бања Луке. Овај блок идејно детерминише „Госпођа Олга” Милутина Бојића, Народног позоришта из Сомбора у режији Горчина Стојановића.

У централном делу селекције дубинску слику манипулације младима кроз догађај који је обележио 20. век доноси праизведба „Принцип – мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић, Шаушпилхаус театра из Беча у режији Михала Задaре. Породичном трагедијом за време Другог светског рата бави се аутобиографска драма Петера Хандкеа „Још увек олуја” СНГ Драме из Љубљане у режији Ивице Буљана. Трећи део тематски одређују последице ратова.

Позоришна посвета граду насталом у ратовима „Неопланта” Ласла Вегела у режији Андраша Урбана, Новосадског позоришта „Ујвидеки синхаз” пример је политичког позоришта какав налазимо и у „Коштани” Боре Станковића Народног позоришта из Суботице. Он истиче у први план дискриминацију и насиље чије последице проблематизује и полудокументарно позориште Милене Деполо и редитеља Бобана Скерлића у представи „Трпеле” Београдског драмског позоришта.

Ту су и праизведба драме Радмиле Војводић „Евримен Ђилас” Црногорског народног позоришта из Подгорице и Фрљићеви „Избрисани” Прешерновог гледалишча из Крања. Последицама ратова деведесетих бави се и драма „Бизарно” Жељка Хубача, у режији Снежане Тришић Шабачког позоришта и Народног позоришта из Београда. Фестивал, као филозофска поента, затвара „Злочин и казна” Достојевског у режији Златка Свибена, Гавела театра из Загреба.

Представа Биљане Србљановић „Принцип – мали ми је овај гроб” заузима важно место у вашој селекцији. Ипак, одлучили сте се за представу из Беча, а не и из Београда. Зашто?

Антиципаторски смисао комада Биљане Србљановић додатно га сврстава међу њена најбоља остварења и неоспоран је квалитет обе представе. Праизведбу „Принципа”, урађену на начин како се светске праизведбе озбиљних и значајнијих писаца и раде у позориштима у којима доминира драмски текст, гледао сам у Бечу у децембру 2013. С обзиром на чињеницу да је реч о великом и значајном делу које никако нисам хтео да пропустим, као и на чињеницу да је представа прошла веома добро те да је после немачких и наша штампа објавила две веома позитивне критике са којима се и моје мишљење поклопило нисам се двоумио.

Из праксе се зна да се преговори са позориштима из иностранства морају благовремено обављати и они су тада и отпочели. Да сам cачекао крај селекције и мартовску премијеру београдске представе на бечку не би могли да рачунамо те ми је тако на крају селекције једино преостала могућност да уврстим обе или да се задржим на „Принципу” Шаушпилхаус театра. Иако је веома редак случај да се на Позорју појаве две представе по истом тексту с обзиром на високо мишљење које о овом комаду имам са задовољством сам био спреман да то урадим.

Но, такав потез је београдска представа морала подржати квалитетом у свим аспектима, морала је бити боља од праизведбе. На жалост очекивања се нису испунила. Чак и веома афирмативне критике нису прећутале проблем међучина и другог дела представе. У сваком случају доласком „Принципа” из Беча, који собом носи ексклузивитет светске праизведбе, (што за Позорје није безначајна чињеница) и публика и критика ће бити у могућности да донесу свој суд и о једном и о другом извођењу, а на крају крајева и о „принципијелности” или „непринципијелности” моје одлуке.

На вашу селекцију је било и реакција међу глумцима који играју у представама које нису ушле у конкуренцију? На пример представа „Госпођица”?

Веома жалим због тога. Глумци су свакако оно најбоље што у нашем позоришту имамо. Организација Позорја би морала да јавност боље информише о приоритетима и критеријумима с једне, и о правилима и захтевима фестивала с друге стране, која ионако сужен простор за избор селектору још више сужавају. Било би мање произвољности у њиховом тумачењу, мање неспоразума.

У неким другим околностима нијансе у разним аспектима не би допринеле да глумци који су у појединим представама остварили изузетне домете остану ван конкуренције. У сваком случају ова сезона ће се једнако памтити и по одличним представама које су ушле у селекцију и по исто таквим које су остале ван ње и зато им дајем за право, јер како то професор Јован Христић још пре онолико година на Позорју рече: „Селекција ће бити објективна кад селектор буде објекат”.

За већину представа Стеријиног позорја влада велико интересовање публике. Шта то говори о протеклој сезони?

Духовна глад публике је велика и позоришта је нису потценила. Упркос околностима имали смо веома добру сезону.