Морал, лепота и психоанализа

Лече– Никада себе нисам сматрао провокатором, данас чак мање него икада. Мада, очигледно је да сам увек причао своје приче на начин који захтева да се буде другачији. У рестаурисаној и „ослобођеној” верзији филма „У име оца” (1972) скратио сам многе дијалоге и сцене за које сам сматрао да се понављају и рефлектују моју ужарену марксистичку политику из тог времена, каже за „Политику” италијански редитељ Марко Белокио, уочи отварања свеобухватне ретроспективе својих филмова у оквиру 15. Фестивала европског филма у Лечеу (Саленто, Италија).

Филмском аутору који је читаву каријеру посветио огољавању хипокризије у италијанском друштву, често се конфронтирајући Католичкој цркви, али и левичарским камарадима из своје узбудљиве (маоистичко) комунистичке прошлости, Фестивал у Лечеу,осим ретроспективе, приредио је и свечаност доделе награде за животно дело, али и изложбу његових цртежа и слика у локалном Музеју савремене уметности, недавно виђених и у њујоршком Музеју модерне уметности.

Политика, психоанализа и важне историјске фигуре италијанског друштва имају истакнуто место у Белокијевим филмовима, попут: „Кина је близу”, „У име оца”, „Марш победе”, „Галеб”, „Скок у мраку”, „Ђаво у телу”, „Уверење”, „Добро јутро,ноћи” (о убиству Алда Мора), „Осмех моје мајке”, „Победити”, „Успавана лепотица”. О томе да је он истраживач танане линије између себе самог, филма и историје, сведочи и аналитична књига „Марко Белокио: Морал и лепота” Серђа Тофетија, која је у Белокијевом присуству промовисана јуче у књижари „Фелтинели” у старом градском језгру.

Појмове морал и лепота лако је повезати с вама и вашим филмовима, али има ли морала у данашњем свету, какав је морал у италијанском друштву и италијанским филмовима данашњице?

Концепт морала је релативан и разликује се од земље до земље, од филма до филма, а мој лични концепт морала повезан је с мојим образовањем и Италијом. Не чини се да данашње италијанско друштво није више морално, али када се упореди са старим данима,када је постојала другачија врста моралности, зато што је моралност у прошлости била повезана с тоталитарним друштвом и тоталитарним системом образовања, разлике су видне. Унутар строгог католичког образовања, породице и школе моралности се придавао већи значај. Реч „морални” ималаје већу тежину. Морал је био и политичка и религиозна ствар. У тим данима разговарали смо с многоискрености о утопији и веровали да политика може да промени ствари, да морал може да буде успостављен кроз политику.

Свет се више не мења политиком?

Када помислим на то,видим да политика има своју племенитост, али више нема жељу да промени друштво. Реч морал није нестала, али је променила значење. Утицај морала је многодругачији и то је приметно и у савременим филмовима. Данас је политика и даље „племенита уметност”, свету су даљепотребниполитичари, али то више није извор инспирације и нико више није инспирисан политиком и политичким дискурсима. Више нико не верује да политички дискурси могу да трансформишу друштво. Друштво се мења уз помоћ других параметара с којима политика често не барата. Што се тиче лепоте, ако погледате лепоту из времена Рафаела, Тицијана, Микеланђела и лепоту данас, очигледно је да причамо о две различите ствари, две различите форме уметности. Уметност се променила, али историју не можемо игнорисати.

На ваше филмско стваралаштво подједнако су утицали и политика и уметност?

Пре него што сам почео да се бавим филмом био сам опчињен немачким експресионизмом, сликарима који су имали снажне естетске, друштвене и револуционарне дискурсе. Када сам напустио сликарство и отишао на филмске студије у Ћентро спериментале открио сам филмске експресионисте. Тако сам ја везан и за сликарство и за филм и утицаји експресионистичке уметности на моје филмове су видни.

На изложеним цртежима и сликама виде се утицаји Мунка, Шагала…

Много је експресиониста на мене утицало током мојих „сликарских” година и сигурно је да су међу њима и Мунк и Шагал. Иако никада нисам одустао од себе као сликара, свестан сам да моје слике вреде само у односу с мојом филмском каријером. И с мојим филмовима, јер је већина њих настала тако што сам цртао и сликао сторибордове за своје филмове. Понекад пожелимда пред себе ставим штафелај, али моја радозналост за коришћење одређених боја и облика увек је повезана с мојим филмским ликовима, њиховим односима и свим што ћу као редитељ користити у филму.

И у вашим филмовима, а видим и на сликама, има психоанализе?

Живот је за мене непрекидан покрет. Реч психоанализа може да буде и празна. Однос уметника са својим несвесним јесте нешто што је део суштине његовог идентитета. Радим филмове на рационалан начин, али моја фантазија има блиске односе са несвесним.

Ваша ретроспектива омогућила је поновни сусрет и с првим филмом „Песнице у џепу” из 1965. године, има ли промена у односу на то какав је данас однос Италијана спрам њиховог културно-католичког окружења?

Свакако. Било је то друго време. За мене и многе из моје генерације постојао је велики контраст између утопијских идеала које смо имали у односу на друштвену равноправност и католичку цркву, која је тада представљала реакционарну, противничку снагу у односу на све то. У филму „Песнице у џепу” постојао је тај млади човек чије је поимање освајања слободе и давања слободе захтевало чин убиства мајке и брата. Постојало је нешто мрачно и застрашујуће у том филму.

И филм „Осмех моје мајке”, баш као некад „У име оца”, пратиле су полемике, неки су га називали бунтовничким и штетним по Католичку цркву?

Сваки филм прате приче различитих врста, али су оне у случају овог филма попримиле размере исфорсираног скандала. Мој филм није био штетан по Католичку цркву. То је филм о ауторитету, породици и цркви и не сматрам га бунтовничким или антирелигијским,како ми се то приписивало. Говорим о религијској хипокризији, себичности италијанског буржоаског друштва, о праву на избор, о праву на мишљење. О слободи избора да се буде верник или атеиста.