Магија звана фадо

– Велико нам је задовољство што поново свирамо у Београду и што ћемо са вама поделити магију звану "фадо музика". На нашем наступу прошле године у Коларчевој задужбини публика нас је изузетно топло примила и пет пута враћала на бис, не престајући да тапше. Мислим да је то био наш најбољи наступ до сада и будите сигурни да га никада нећемо заборавити!
Овим речима је португалски фадо гитариста Антонио Шаињо поздравио београдске новинаре на сусрету у хотелу "Хајат" где је најавио вечерашњи наступ свог трија у Студентском културном центру у 21 час.

Поред Шаиња који свира на португалској гитари, трио чине певачица Изабел Нороња и Карлос Силва (класична гитара), а они ће се ових дана поклонити и публици у Нишу и у Херцег Новом. Њихов наступ део је музичког програма Белефа, организован у сарадњи са Guitar Art фестивалом из Београда.

Са неизмерном љубављу, посвећеношћу и занимањем (каква се ретко виђа на конференцијама за новинаре), Шаињо је говорио о португалској музици и Лисабону, школи фада и свом инструменту, чудесно пребирајући по жицама гитаре док нам је стрпљиво објашњавао њену технику.

– Фадо музика настала је у португалским кафеима и изводи се на португалској гитари која је потпуно другачија од оне "обичне". И то због начина на који се свира и због звука који производи. Мој омиљени гитариста Пако де Лусија једном је пробао да свира на њених 12 жица, и после десет минута одустао – испричао је мајстор португалског фада.

Како каже, ова врста гитаре, као уосталом и фадо музика, стара је око две стотине година па је новинаре занимало због чега се после 200 година дуге традиције тако мало о фаду зна.

– Наша музика није много позната ван Португала али срећом је постојала певачица Амалија Родригез. Фадо је остао у оквиру граница наше земље вероватно и због тога што је реч о изузетно тужној и меланхоличној музици, музици која нема ритам лаких и брзих бразилских песама. Додатни разлог је и диктатура под којом смо били до 1974. године – рекао је Шаињо и додао да после свог 40-годишњег искуства сматра да је сада прави моменат за презентацију фада јер примећује да је овај звук све популарнији у централној Европи.

– Пре 10 година није било школе учења португалске гитаре на којој се изводи фадо већ се свирање преносило с колена на колено, са оца на сина, и тако се одржала традиција. Када сам дошао у Лисабон, са жељом да учим фадо од својих идола, није било много фадиста. Временом сам сам постајао све популарнији и траженији. Како сам ја постајао траженији, моји идоли су све више крили своју технику и свирали заклањајући прсте да други не би "скидали" њихове цаке. Пошто нисам имао срећу да учим од других, одлучио сам да свакога ко је то желео научим свирању.

Било је и тренутака када се прибојавао да португалска гитара долази у опасност да изумре јер је било све мање гитариста. Године 1988. било је само два нова свирача а њих тридесетак је у међувремену умрло. Градоначелник се врло забринуо за њихову националну музику, позвао Шаиња као чувеног музичара и заједничким снагама основали су школу португалске гитаре. Данас има ученике у Бразилу, Индији и Јапану, али каже да су многи приметили да само људи који су расли у постојбини фадо музике могу најбоље да је изнесу и доживе, јер свирају са душом, како воле да кажу "једину гитару која уме да плаче".