Magija zvana fado

– Veliko nam je zadovoljstvo što ponovo sviramo u Beogradu i što ćemo sa vama podeliti magiju zvanu "fado muzika". Na našem nastupu prošle godine u Kolarčevoj zadužbini publika nas je izuzetno toplo primila i pet puta vraćala na bis, ne prestajući da tapše. Mislim da je to bio naš najbolji nastup do sada i budite sigurni da ga nikada nećemo zaboraviti!
Ovim rečima je portugalski fado gitarista Antonio Šainjo pozdravio beogradske novinare na susretu u hotelu "Hajat" gde je najavio večerašnji nastup svog trija u Studentskom kulturnom centru u 21 čas.

Pored Šainja koji svira na portugalskoj gitari, trio čine pevačica Izabel Noronja i Karlos Silva (klasična gitara), a oni će se ovih dana pokloniti i publici u Nišu i u Herceg Novom. Njihov nastup deo je muzičkog programa Belefa, organizovan u saradnji sa Guitar Art festivalom iz Beograda.

Sa neizmernom ljubavlju, posvećenošću i zanimanjem (kakva se retko viđa na konferencijama za novinare), Šainjo je govorio o portugalskoj muzici i Lisabonu, školi fada i svom instrumentu, čudesno prebirajući po žicama gitare dok nam je strpljivo objašnjavao njenu tehniku.

– Fado muzika nastala je u portugalskim kafeima i izvodi se na portugalskoj gitari koja je potpuno drugačija od one "obične". I to zbog načina na koji se svira i zbog zvuka koji proizvodi. Moj omiljeni gitarista Pako de Lusija jednom je probao da svira na njenih 12 žica, i posle deset minuta odustao – ispričao je majstor portugalskog fada.

Kako kaže, ova vrsta gitare, kao uostalom i fado muzika, stara je oko dve stotine godina pa je novinare zanimalo zbog čega se posle 200 godina duge tradicije tako malo o fadu zna.

– Naša muzika nije mnogo poznata van Portugala ali srećom je postojala pevačica Amalija Rodrigez. Fado je ostao u okviru granica naše zemlje verovatno i zbog toga što je reč o izuzetno tužnoj i melanholičnoj muzici, muzici koja nema ritam lakih i brzih brazilskih pesama. Dodatni razlog je i diktatura pod kojom smo bili do 1974. godine – rekao je Šainjo i dodao da posle svog 40-godišnjeg iskustva smatra da je sada pravi momenat za prezentaciju fada jer primećuje da je ovaj zvuk sve popularniji u centralnoj Evropi.

– Pre 10 godina nije bilo škole učenja portugalske gitare na kojoj se izvodi fado već se sviranje prenosilo s kolena na koleno, sa oca na sina, i tako se održala tradicija. Kada sam došao u Lisabon, sa željom da učim fado od svojih idola, nije bilo mnogo fadista. Vremenom sam sam postajao sve popularniji i traženiji. Kako sam ja postajao traženiji, moji idoli su sve više krili svoju tehniku i svirali zaklanjajući prste da drugi ne bi "skidali" njihove cake. Pošto nisam imao sreću da učim od drugih, odlučio sam da svakoga ko je to želeo naučim sviranju.

Bilo je i trenutaka kada se pribojavao da portugalska gitara dolazi u opasnost da izumre jer je bilo sve manje gitarista. Godine 1988. bilo je samo dva nova svirača a njih tridesetak je u međuvremenu umrlo. Gradonačelnik se vrlo zabrinuo za njihovu nacionalnu muziku, pozvao Šainja kao čuvenog muzičara i zajedničkim snagama osnovali su školu portugalske gitare. Danas ima učenike u Brazilu, Indiji i Japanu, ali kaže da su mnogi primetili da samo ljudi koji su rasli u postojbini fado muzike mogu najbolje da je iznesu i dožive, jer sviraju sa dušom, kako vole da kažu "jedinu gitaru koja ume da plače".