Жалићу се министру

Зашто сам ја у затвору?

Свакога дана из телефонске слушалице у једној канцеларији Министарства правде у Немањиној улици чује се ово питање.

Да ли сте погледали мој предмет?, одзвања и по двадесетак пута дневно у овој канцеларији Одељења за надзор.

Да ли сте рекли судији да сам се жалио Вучићу и Николићу?

И то се чује бар једном дневно.

Грађани зову и директно у кабинет министра. Некада га и сачекују на улици. Очекују да саслуша њихову причу и проучи њихов судски предмет.

– Грађани мисле да је Министарство правде изнад свих судова. Не схватају разлику између извршне и судске власти. Мисле да министар може да проучава списе предмета и да нареди судијама какве одлуке да донесу. Грађани у већини случајева не поседују довољно знања о томе како функционише правосуђе. Сматрају да Министарство правде командује правосуђем и да „један позив мења све”. Много су разочарани када схвате да то није тако – кажу у Министарству правде.

Председник суда је дужан да организује посао у суду. Он мора да има годишњи план рада и распоређивања предмета, али и да води рачуна о томе на колико старих предмета раде судије и да донесе план решавања таквих предмета.

Притужба се не може упутити телефоном, већ само писаним путем. Председник суда је дужан да сваку притужбу размотри и да утврди њену евентуалну основаност. Дакле, притужба се прво подноси председнику суда.

Грађани су најчешће незадовољни коначним пресудама које нису донете у њихову корист. Тада зову министарство и кажу: „Рекао ми је адвокат да се јавим вама” или: „Послао ме је заштитник грађана код вас”. То је редовна прича, наводе у Министарству правде и констатују да су свесни да је то злоупотреба грађана који се позивају на друге институције.

– Најмање се јављају они којима заиста можемо да помогнемо. Њих је око 30 одсто. Али, 70 одсто су људи који без икаквог основа, најчешће због правноснажних пресуда којима нису задовољни, стално зову, износе детаље из својих судских поступака и постављају захтеве на које, на жалост, министарство не може да одговори, јер излазе из његове надлежности. Ако им кажемо да немамо право да обавимо ванредни надзор у њиховом случају, онда се наљуте и критикују правосуђе. Посебна упорност је уочена код грађана из мањих средина, јер сматрају да је у Београду центар где се решавају сви проблеми – каже начелник Одељења за надзор у правосудним органима, који ради у оквиру Сектора за правосуђе и међународну правну помоћ у Министарству правде.

Ако је незадовољан дужином трајања поступка, сваки грађанин има право да поднесе притужбу председнику суда у коме се води поступак. Ако председник суда не одговори на притужбу у року од 15 дана, грађани се могу обратити председнику непосредно вишег суда и Одељењу за надзор у правосудним органима у Министарству правде.

Ако председник суда оцени да је притужба основана – предузеће мере да се поступак убрза. При томе, он не може да утиче на то каква ће одлука бити донета. Председник суда доставља писмени одговор притужиоцу на кућну адресу, али обавештава и Министарство правде о извршеном увиду у предмет по којем је притужба поднета.

Иста је процедура и када је реч о непоступању тужилаштва у случају поднете кривичне пријаве.
Ни Одељење за надзор у Министарству правде нема утицаја на то каква ће бити одлука суда, нити може да интервенише да се она промени.

Одељење поступа по поднетој притужби до пријема одговора председника суда и то је вид надзора који је предвиђен законом. Такође, треба знати да ово одељење не пружа правну помоћ грађанима, већ то раде адвокати и службе правне помоћи у органима локалне самоуправе.

Министарство правде није „капа” над судовима и не може да врши притисак на судије и судску власт, како то мисле грађани.

Често се разочарају и у судску и у извршну власт, па сами тумаче законе и обраћају се Европском суду за људска права у Стразбуру. Али и тада зову Министарство правде и то са захтевом да им помогну да попуне формулар за Стразбур.