Украјина у тунелу без краја

Све што се последњих дана дешавало у југоисточним деловима Украјине изазвано одлуком Кијева да „уведе ред” у Славјанску, а што се претворило у прави рат, као и трагедија у Одеси где је у пожару у синдикалном дому погинуло најмање 46 особа, јасно указују да бивша совјетска република све више тоне у хаос.

На страну војне процене о томе ко се и за шта бори, и колико су у све умешани и припадници плаћених групација ангажованих негде на западу, или проруски настројених украјинских житеља, остаје чињеница да се политичко решење садашње драме уопште не назире. Уосталом и ванредни састанак Савета безбедности УН, одржан у петак, о томе је посведочио на најгори могући начин – без икаквог договора.

И док потпуно опречне оптужбе о томе ко је крив за сукобе стижу и са запада и са истока, за 11. мај је заказан референдум о независности југоисточне Украјине. Како ће тај рефрендум изгледати у сенци војних и полицијских операција није тешко претпоставити. Као ни то како ће изгледати избори за новог шефа државе и Врховну раду (парламент) Украјине заказани за 25. мај. А поготово на шта ће личити предизборне кампање, митинзи... па и колико ће поверења имати грађани у изборне резултате, какви год они били.

Трагично је то што земљу која је запала у катастрофалну привредну ситуацију и која ће и када прођу избори, практично, зависити од милости страних финансијера, Међународног монетарног фонда или кредита из Москве, воде људи који су, објективно, на власт дошли – насилним путем. Ово не значи да они на садашње функције нису могли бити бирани и на регуларан начин, али већ и сама чињеница да их не признаје велики део грађана, посебно, такозваних, „антимајдановаца” (противници недавних прозападних демонстрација у Кијеву у којима су страдале стотине људи) говори о њиховом статусу, а тиме и могућностима да спроведу конкретнију политику која би добила подршку већине Украјинаца.

Подељеност Украјине на прозападни и проруски део није новијег датума. То је историјска чињеница. Уз то, привредна слика земље, наслеђена после распада Совјетског савеза (1991), таква је да се највећи део индустрије од које живи земља налази у оном, проруском делу. Уколико би дошло до поделе земље, западни део нашао би се у безизлазној ситуацији. При томе говоримо о другој по величини земљи у Европи са преко 46 милиона становника, који с правом траже да свакодневно нешто поједу, да раде, школују децу, плаћају станарине и гас, који је одлуком актуелних власти добио нову, двоструко вишу цену. Практично гледано, могло би се рећи да сукоби у Славјанску, граду о којем је мало ко ван Украјине донедавно чуо, имају функцију да на неки начин скрену пажњу са егзистенцијалних проблема већине Украјинаца.

Али, као да се у свему претерало. Јер када једна страна обори 3 војна хеликоптера, зароби међународне посматраче и оптужи их за шпијунажу, док друга страна мирно посматра како пламен гута Дом синдиката у Одеси, све са 46 особа заробљених унутар здања, а борна возила насрћу на голоруке грађане, ту сваки позив на разум и мир као да губе смисао.

Објективно, међународна заједница, а пре свега Европска унија, или не жели или нема одговор на украјинску трагедију. То на неки начин казује и да својевремени позив Брисела Кијеву да потпише Споразум о придруживању није био сасвим искрен. Европи је Украјина свакако потребна али, истовремено,  нема намеру да јој да значај какав ова земља заслужује по својој величини, броју становника и геополитичком положају. Јасно је да је поменути позив био у многоме и у функцији ширења Западног војног савеза (НАТО) на исток, ближе руским границама. То је јасно и аналитичарима у Москви и зато су се тамо потрудили да убеде, сада већ одбеглог украјинског председника Виктора Јануковича, да Споразум не потписује.

То је била она варница која је запалила Украјину чија је ломача већ одавно била припремљена.

Ипак, вратимо се предстојићем председничким и парламентарним изборима. Питање је, наиме, шта политичари могу да понуде ново што би дало бирачима барем какву наду да се на крају тунела у који су улетели види трачак светлости. Судећи према примерима неких других источноевропских земаља које су у ЕУ примљене у далеко мирнијој атмосфери, у Украјини ће се ствари одвијати потпуно другачије.

Такође, ни једна партија која намерава да се кандидује на изборима нема данас на свом челу особу несумњивог ауторитета, харизматичну личност која би могла да убеди бирачку масу у своју одлучност, поштење, непоколебљивост... Све то само доприноси безнадежности коју је лако претворити у бес и иницирати сукобе. Нажалост, физичке.

Једина структура у свакој држави, па и у Украјини, која би могла да каже последњу реч је – војска. Испоставило се, међутим, да је украјинска армија у јадном стању. Процене говоре да би мало јачи притисак, са било које стране, могао потпуно да је елиминише и претвори у гомилу безвољних војника и застарелог наоружања.

Шта ће све дешавати до 25. маја тешко је претпоставити. Оно што је чињеница је да је горе поменути тунел у којем се Украјина заглавила – дугачак.