Наши дводневни празници

„Сабирам колико ће данас запослених у влади да ради прековремено на празник, рачунам негде око 300, и колико ће то да кошта јер се дневница рачуна дупло. А на дневном реду су мере за уштеду? Да ли је то толико ургентно да није могло да чека понедељак?” Ово је, без претеривања, лапидарни убојити коментар на „Фејсбуку” извесне „инсајдерке” у републичким органима, која би, можда, хтела да остане анонимна па јој зато овде неће бити поменуто име.

Ако се тај прековремени, па још и рад за државни празник, не би исплатио онако како је то предвиђено важећим прописима, тиме би влада прекршила закон већ на свом првом кораку. Премијер, као и чланови владе имају, наравно, право да буду „воркохолици” и могу се одрећи те накнаде за прековремени рад, али шта ћемо с оним запосленим без којих би одржавање те седнице било немогуће – почев од портира и возача, преко секретарица и стенографа, до саветника и шефова кабинета...

Но, није то једини повод за овај текст. Аутор ових редова живео је последњих нешто више од 20 година у иностранству и приметио, између осталог, да се у Чешкој и другим земљама средње и западне Европе, па у бившим републикама СФРЈ, Први мај слави само један дан. Тако је готово у целој Европи, са изузетком Русије и још неких бивших република СССР-а. Али није тако само кад је реч о Празнику рада. То исто важи и за Нову годину, свуда је нерадни дан само 1. јануар, код нас се, међутим, не ради и 2. јануара. Само у Србији се не ради два дана и на Ускрс, свуда је за тај празник само један дан нерадан!

Укратко, влада би морала коначно да направи поређење с другим земљама и да утврди да ли ми много или можда мало празнујемо. И то би морала да реформише, то јест да исправи календар празника. А могла је своју прву седницу да има 2. маја и да саопшти да ће тај дан убудуће бити радан, као што је то свуда у свету.

Готово је невероватно да се, колико је познато потписнику ових редова, нико досад од министара није сетио да упореди ова празновања – а сви причају само о уштедама и потреби да се више и боље ради! Ако неки можда и знају да ми ова три празника празнујемо дупло више дана него остали, они изгледа сматрају да би то требало да остане тајна и да никако не би требало да се мења...

Слично је с причом о службеним аутомобилима: нико досад није ни поменуо како је то раније било, и не баш тако давно, мада то сасвим сигурно, многи добро знају. И то крију изгледа управо да би се актуелна пракса наметнула као једино исправна. А за оне који не знају, ево шта је о томе написала већ цитирана инсајдерка на „Фејсбуку”.

„У време извршног већа (пре 1990), ауто-сервис републичких органа имао је 27 аутомобила. У скупштини, само је председник имао право на кола и возача који му је био и пратилац. Потпредседници, председници већа, високи чиновници, сви су ишли пешке... Никако на пијац, код рођака, и слично. А сада се и партијске посете обављају државним колима.”

Слободни новинар из Прага