Naši dvodnevni praznici

„Sabiram koliko će danas zaposlenih u vladi da radi prekovremeno na praznik, računam negde oko 300, i koliko će to da košta jer se dnevnica računa duplo. A na dnevnom redu su mere za uštedu? Da li je to toliko urgentno da nije moglo da čeka ponedeljak?” Ovo je, bez preterivanja, lapidarni ubojiti komentar na „Fejsbuku” izvesne „insajderke” u republičkim organima, koja bi, možda, htela da ostane anonimna pa joj zato ovde neće biti pomenuto ime.

Ako se taj prekovremeni, pa još i rad za državni praznik, ne bi isplatio onako kako je to predviđeno važećim propisima, time bi vlada prekršila zakon već na svom prvom koraku. Premijer, kao i članovi vlade imaju, naravno, pravo da budu „vorkoholici” i mogu se odreći te naknade za prekovremeni rad, ali šta ćemo s onim zaposlenim bez kojih bi održavanje te sednice bilo nemoguće – počev od portira i vozača, preko sekretarica i stenografa, do savetnika i šefova kabineta...

No, nije to jedini povod za ovaj tekst. Autor ovih redova živeo je poslednjih nešto više od 20 godina u inostranstvu i primetio, između ostalog, da se u Češkoj i drugim zemljama srednje i zapadne Evrope, pa u bivšim republikama SFRJ, Prvi maj slavi samo jedan dan. Tako je gotovo u celoj Evropi, sa izuzetkom Rusije i još nekih bivših republika SSSR-a. Ali nije tako samo kad je reč o Prazniku rada. To isto važi i za Novu godinu, svuda je neradni dan samo 1. januar, kod nas se, međutim, ne radi i 2. januara. Samo u Srbiji se ne radi dva dana i na Uskrs, svuda je za taj praznik samo jedan dan neradan!

Ukratko, vlada bi morala konačno da napravi poređenje s drugim zemljama i da utvrdi da li mi mnogo ili možda malo praznujemo. I to bi morala da reformiše, to jest da ispravi kalendar praznika. A mogla je svoju prvu sednicu da ima 2. maja i da saopšti da će taj dan ubuduće biti radan, kao što je to svuda u svetu.

Gotovo je neverovatno da se, koliko je poznato potpisniku ovih redova, niko dosad od ministara nije setio da uporedi ova praznovanja – a svi pričaju samo o uštedama i potrebi da se više i bolje radi! Ako neki možda i znaju da mi ova tri praznika praznujemo duplo više dana nego ostali, oni izgleda smatraju da bi to trebalo da ostane tajna i da nikako ne bi trebalo da se menja...

Slično je s pričom o službenim automobilima: niko dosad nije ni pomenuo kako je to ranije bilo, i ne baš tako davno, mada to sasvim sigurno, mnogi dobro znaju. I to kriju izgleda upravo da bi se aktuelna praksa nametnula kao jedino ispravna. A za one koji ne znaju, evo šta je o tome napisala već citirana insajderka na „Fejsbuku”.

„U vreme izvršnog veća (pre 1990), auto-servis republičkih organa imao je 27 automobila. U skupštini, samo je predsednik imao pravo na kola i vozača koji mu je bio i pratilac. Potpredsednici, predsednici veća, visoki činovnici, svi su išli peške... Nikako na pijac, kod rođaka, i slično. A sada se i partijske posete obavljaju državnim kolima.”

Slobodni novinar iz Praga