Мучене душе

У село стижем на први дан пролећа. Позивам се на речи председника да је „наша будућност у пољопривреди”. Због тог сам све забаталио, дућан књижевни затарабио, и ево ме на пољопривреди.

Стижу у своје малињаке негда деца сада старци пензионери. Где си био, где дангубио? На Дивљаци разне марке половних аутомобила, увезли их из Европе да окончају на излоканим путевима свој живот, као и ови старци.

Морамо малину прскати, копати, сагињати се. А хемија у свему. Од хемије трава оснажила као да је руно, не може да се копа. Појавиле се нове траве, јаке, не мо’ш им ништа. Сада ће нам дати јачу хемију и тако све док земљу потпуно не упропастимо. Појавили се и неки чудни двоглави инсекти. Једу све живо, нико не зна какво је то чудо. Хемија једну врсту уништава другу ствара. Нема више креја, сврака, све мање је зечева...

„Све то нама, та опака хемија, пада на главу”, каже Миркан. Слива се у реку, испарава и о’зго нас шкропи. Бог зна на шта ће ово изаћи и шта ће нас све снаћи. Још не знамо да је ђаво давно однео шалу. Хоћеш матор у село, мислиш да нешто спасеш...

Верујеш у оно што Б. Д. написа: „Рецепт да се победи криза је – повратак у села. Уколико имате неку цркавицу коју сте скупили и држите по паразитским банкама, вадите то што пре, пре цунамија који стиже, да вам се не би поново десило да ваша девизна уштеђевина постане нова ’стара девизна’ штедња.”

Али, нико и не слути да ће и малини узети данак. Јер само се она гаји, и све се махом ради снагом које је све мање. Повезује се, орезује, прска, окопава, плеви, хемијом одржава. „Квадрис”, „пехар”, „акорд”, „козак”, „абастате”... водом разблажуј, и земљу и себе труј, само да се вајди, до динара дође. А када за пола столећа уђемо у Европску унију биће нам ваљда боље.

„Ђаво ми кожу дере”, каже Мирко, некадашњи стручњак за моторе, сада малинар почетник. Држи се начела, али доцкан, како радиш тако вајдиш... Набављамо и алатке. У Ариљу 28. марта купим лопату. Наша 200 динара, из Словеније 600. Још је, пише, еколошка лопата! Из ЕУ нам стиже ђубриво: из Мађарске, Аустрије, по први пут из Италије стиже и кокошје, у гранулама. Да се човек крсти. На џаку петао, па ти дође да од чуда и сам закукуричеш.

Европски махери нас полако уводе у своју ступицу. Њима је дато да нам и ђубре продају, да и кокошке за њих раде, а нама да рмбамо и надамо се да ће нас за своју трпезу примити. Деценијама исто, малине у гајбицама, њима сировина од које на стотину артикала праве. Па где су те наше учене главе?

О томе размишљам у мом малом малињаку и спремам да књигу о малинарима завршим, премда знам да никоме више до књиге није стало. Никога не интересује туђа мука, ни мучене душе малинарске.

И да буде горе него што јесте, почеше кише. Лије, не престаје. Почео и снег. На ТВ извештај о снегом прекривеним селима ивањичког краја. Поломљени малињаци и воћњаци. Стоји старац у снегом затрпаном малињаку. Без гласа, јеца, немоћан шири руке.

Ни слутио нисам да ћу и ја сутра, кад осване, исто тако стајати у мом малом малињаку. Јутро, 17. априла, мотрим, све је прекривено белим покровом. И тишином. Све се бели, под белим црни. „Белино, црни разговору”, јави ми се стих Т. Мијовића. У малињаку снегом поломљене родне гранчице тужно висе са стабљика. Смрзле, откинуте, леже у снегу. Вести јављају: „У ивањичком крају уништени малињаци. Опрезнији, осигурали малињаке од града, ко је могао помислити на снег!”

Као да не знамо шта је сеоски живот, као да не знамо да је „село осуђено на смрт, а осуда му, чак, није ни саопштена” (М. Данојлић, ,,Ослободиоци и издајници”, „Филип Вишњић”, Београд 1997).

О томе размишљам док ветар хуји, а из магле гракће гавран.

„Угледајте се на птице небеске: оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески храни их...”

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици