Таг: Мирослав Тодоровић

Док сам писао о мом повратку у село и о мојој позној улози у развоју српске пољопривреде, сетио сам се романа Боре Ћосића „Улога моје породице у светској револуцији“. Имам рукопис о тој мојој позној мисији, наслов ће се већ јавити. Повратак сам везао за свој мали малињак у родној Трешњевици. О тегобном раду на земљи казује и Света књига: „Са знојем лица својег...“ И овог лета петком сам свраћао...

Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим” село, помогнем матор себи и пољопривреди, омело је небо. Киша, град, ладноћа... „небеска завера” све је упропастила. Сада усамљен замишљено ћутим и ходам улицама. Срећем групе људи, иду негде, а лица посивела. И сви ко омађијани иду ка центру у којем је стално гужва. Нема више ни радних ни празничних дана. Сви су...

Не једу ни они са две кашике, казивао је мој отац, за оне који се домогну положаја што му омогућује да стекне више но што му треба. Другачије гледа онај што има, казивала је мајка. Позната је изрека да „свака љубав временом јењава само према власти јача“. Влас, мас, изрека је по којој памтим политичара Тихомира Јовића. У штампи су чести текстови о онима којима је свега мало. У мом крају веле да...

У село стижем на први дан пролећа. Позивам се на речи председника да је „наша будућност у пољопривреди”. Због тог сам све забаталио, дућан књижевни затарабио, и ево ме на пољопривреди. Стижу у своје малињаке негда деца сада старци пензионери. Где си био, где дангубио? На Дивљаци разне марке половних аутомобила, увезли их из Европе да окончају на излоканим путевима свој живот, као и ови старци....

Недељу дана сам се у октобру борио у старом воћњаку с незваним дивљим житељима. Виде нема домаћина, па се уселили – купина, коприва, глог, брезе; буја народ шуме, грана се багрење. И храст је овде нашао станиште, дивља трешња привила се уз питому јабуку. Самоникло руком ветра посејано буја, а домаћа стабла се суше. Воћњак је овде многолика метафора. Шта све не симболише? Метафора за језик,...