Који је ово град?

Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим” село, помогнем матор себи и пољопривреди, омело је небо. Киша, град, ладноћа... „небеска завера” све је упропастила. Сада усамљен замишљено ћутим и ходам улицама. Срећем групе људи, иду негде, а лица посивела. И сви ко омађијани иду ка центру у којем је стално гужва. Нема више ни радних ни празничних дана. Сви су исти.

Центар је уређен, али што даље од центра све је сиротије. Улице руиниране, све више рупа, нема поклопаца шахтова... Посивеле, и све сивље, фасаде зграда, као да се и оне гуче, смањују. Све више је затворених локала. Само улицама, чини ми се бесциљно, иду људи, углавном старији. Млађи преко дана одмарају.

Већ три деценије не раде фабрике које су створиле овај град од којих су живели његови житељи. Зарасле су у коров. Раде још факултети, негда основани да школују стручњаке за потребе ових фабрика. Сада „производе стручњаке” који никоме нису потребни. У међувремену су основани и приватни факултети, ускоро ће моћи да се стичу и дипломе седећи код куће. Онлајн студирање.

Годинама радници штрајкују, ишту плате, годинама се обећава... Становништво је све старије, млађих је све мање, сваке године, кажу, у Србији нестане један град. „Политика” је 20. јула 2013, док сам брао малине, објавила, ја у црну свеску забележио:

Детроит је 1950. имао 1,8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају…

Српске градове без индустрије са све мање хране још нико не напушта. Напуштено је 1.600 села…

Идем и мотрим натписе: Second Hand, Kafe Cosmopolitan, Kozmetički studio, Igraonica- Rođendaonica (For you birthday) Hostel Neptun, Lady blue, Aurora, Amer – srpski rostilj... сви латинични. Није проблем што овде нема ћирилице, страшно је када је нема тамо, код наше јучерашње браће. И графит на зиду зграде написан латиницом: „Не ј... те..., него банке и државе”. Извирио из пролаза ћирилични натпис: Извршитељ.

Да не знам где сам по овим натписима мислио бих да сам у Америци, рече сликар Слободан Г. Јовановић. Сећам се отварања изложбе његових слика у Параћину априла 2010. Памтим је и због малог броја посетилаца. Гостовала у вароши легендарна Јелена Карлеуша...

Идем кроз град, у глави ми звоне стихови песника М. Павловића:

Ја имам наде за овај град/ја имам велику наду/ја имам град/ја имам јутро свакога јутра/али јутро моје наде тек долази

Да ли долази? Пролазе године, пролазе „Наши дани” (Дис) и из дана у сат у минут све је сиротије. Кукавније. У граду је негда било и више телевизија, сада је остала једна, и њу ће како ствари стоје, ускоро затворити. Фабрике нико више и не помиње. Око града су запуштена поља, зарасла у коров. Села око града су празна. Отварају се „народне кухиње”, „сигурне куће”, некдашњи тржни центри сабласно зврје празни...

У граду је саграђено у потоњих десетак година више цркава, то се нови бизнисмени искупљују за грехе. „Какво време такви ктитори”, каза Његова светост. Није важно што инвеститора нема ни на видику. Да ли смо, напокон схватили, да они не дају тако лако, да су штедљивији од нас, да трипут мере, па секу... Да хоће себи равног... Није битно што нема вртића, није важно што су школе руиниране, веле да су многе због беспарице „блокиране”, али то ће се решити... Још се одржавају фестивали, разне бурекџијаде, шљивијаде, пихтијаде... певају „звезде гранда”. Значи, биће боље, има наде, само да преживимо ове „болне реформе” дотле ћемо да схватимо да без рада нема ништа...

Идем, кроз град, присећам се стихова Црњанског:

Лутам још, витак, са сребрним луком,/ расцветане трешње, из заседа мамим,/ али, иза гора, завичај већ слутим,/ где ћу смех, под јаблановима самим,/ да сахраним.

Смета ми бука, мучи ме несаница, устајем рано. Изненади ме ред пред поштом. Тек је свануло, а људи стоје испијених лица. Стигла је пензија, дошли да се виде, прозборе, помену оне који неће више никад стати у ред. Смртност је повећана. Прскају нас озго, душмани, прича жена. Зато смо овако шунтави. Запрашују годинама из авиона ’оће да нас затру. Кад узмем ову јадију, два дана купујем хлеб, онда месим.

Нема ведрих лица, а у говору нека мука. Зашто смо овако кукавни? Може роман да се напише, филм сними, свет да види, можда се сажали. На улицама ретко да видиш жену како у колицима вози дете. Који је ово град? Кажу да се и саобраћајни знаци скидају, згодни, веле, за печење паприка. Досетљив Србин, зна да се, када нема, снађе.

Шта ако је на улазу скинут знак и не пише који је ово град. Заиста, врли читаоче, који је ово град?

Идем улицама, тражим излаз, ал’ нигде ни натписа: Излаз.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици