Није све пропало

„Није све пропало кад пропало све је”, кажем тај стих Рајка Нога старом Гаврилу док, уз грејану ракију, зборимо о пустоши села. Богме, није, вели он. Чита књиге, зна да су у њима одговори на многа питања. Не чуди ми се што матор пишем. Он је као и онај чича о коме ми је причао писац Недељко Богдановић што тамо, у селу Бучуму, купује књиге и канапом их везује. Нема витрину. На чуђење комшије шта ће му да чита књиге, казао је: „Боље да читам него с будалом да разговарам.“

Тако и стари Гаврило. Није пропало, право вели тај Ного, под пепелом увек буде нека жишка, ватра да се разгори. Само човек да не заборави.

Ако човек заборави, неће земља. Прича казује како је негда у селу Безмеђе живео неки богаташ. Цело село његово. Једном, док је радник копао јаму у шуми да затрпа угинуло марвинче, на по хвата наиђе на остатке угарка. Ту била негда куће. Три дана је, прича казује, газда имања седео у кући и о томе мислио. Онда заповеди да се поваде међе, подели имање наполичарима и тако оста име селу Безмеђе.

Друга прича казује како су се негда на међи завадила браћа око имања. Када су потегли ножеве из земље се зачуо глас: „Памтим сто Радована и сто Милована што су овде орали.“ Схвате браћа, поваде међе и оста име селу Безмеђе.

Ето, ако човек заборави, неће прича, неће камен, неће земља. Право вели тај песник, и добро је крстио књигу: „Преко пепела“. Људи ће схватити када дође за то време. На дувар чича закуцао исечак из штампе:

„…Село је одбрана од кризе. Када дође до слома светских финансија и банкрота Србије, биће пресудно важно како да се прехрани становништво. Онај који живи у небодеру и купује у супермаркету изненада ће се наћи у великој невољи кад не буде могао да купи храну. Зато је важно да што више грађана крене на село и да обезбеди храну у сопственој производњи. Учите како се оре, копа, дрља, сади и одгајају животиње.“

Политика млаћења празне сламе не убраја се у обнову пољопривреде. Не помаже ту полемика. Кључна реч је: мотика.

Подсети ме на оно пророштво што се већма остварује: „Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима.

Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће им бити све што имају.“

О томе зборе два старца у пустој Трешњевици. Знају да за све постоји време и разлози, и да ће бити боље.

И зато пишем и не бринем више што се књиге мало читају. „Има овај посао смисла све док има ко да отвара наше књиге“, поручује ми песник Б. Р. Милановић кад год решим да дигнем руке од залудног писања.

Србија је земља пустих села, о томе треба што чешће да се говори. То су, како учени кажу, ресурси, у њима ће се једног дана гајити здрава храна. А ускоро ће из градова морати да се лате мотике, јер треба од нечега живети. Оживеће села, и не само села, јер, каже песник: „Није све пропало кад пропало све је.”

И света књига поручује: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем…“

Књижевник, живи у Трешњевици, код Ариља