Србија и Латинска Америка

Од распада СФРЈ у нашој спољној политици очигледно је дугогодишње запостављање Латинске Америке, што је довело до дистанцирања земаља овог континента од званичног Београда и драматичног пада свих облика сарадње. То је резултирало и врло скромним дипломатским присуством Латинске Америке у нашој земљи (aмбасаде у Београду имају: Аргентина, Бразил, Куба, Мексико и Венецуела), али и нашег у важним латиноамеричким политичко-финансијским центрима. Јер затворене су наше амбасаде у Сантјаго, Лими, Боготи и Каракасу, што је произвело низ негативних последица по Србију и њен имиџ у том делу света.

Никакав значајнији корак напред у односима са Латинском Америком није остварен упоследњих десетак година, иако је Вук Јеремић, док је био министар спољних послова, у том делу света интензивно (и успешно) тражио подршку за нашу политику према Косову и Метохији; али без континуиране политичко-економске, трговинске или културно-научне сарадње. Сходно томе, очигледно је да су центри политичке моћи и наша дипломатија направили неколико крупних стратешких грешака пошто оправдани спољнополитички приоритет у виду приближавања Европској унији није смео да ослаби наше односе са осталим деловима света, па ни саЛатинском Америком.

Поготово што су три земље овог региона (Аргентина, Бразил, Мексико) пуноправне чланице Г-20, а једна од њихи прва глобална сила из тог дела света (Бразил). Земље Латинске Америке су успоставиле и потпуно нове облике интеграција (МЕРЦОСУР, НАФТА, УНАСУР, АЛБА, ЦЕЛАЦ итд.).

Када све то имамо у виду, преостаје нам да кажемо да ћенова влада бити и пред изазовом осмишљавања нове стратегије у односима са земљама тог региона. Основни елементи те стратегије могу бити: а) утврђивање инструмената који ће се користити у ревитализацији југословенског наслеђа (анализирати све постојеће билатералне споразуме, утврдити потребу за потписивањем нових итд.);б) успостављање одговарајуће мреже наших дипломатских представништава у Латинској Америци као неопходног логистичког предуслова за реализацију нове стратегије; ц) обезбеђивање регуларности већ успостављеног дијалога с водећим земљама овог региона на нивоу министара иностраних послова и њихових заменика (поред подршке за нашу политику према Косову и Метохији, систематично уводити у дијалог теме из економско-трговинске, научно-технолошке и културне сарадње); д) успостављање економских веза са групацијама: ЦЕЛАЦ, МЕРЦОСУР, УНАСУР, ЦАРИЦОМ, АЛБА...) успостављање сталних контаката измеђупредставника нашег парламената и парламената ових земаља.

Да би све то било и остварено неопходно је ангажовати не само надлежна министарства, коморе, асоцијације, специјализоване агенције већ и научне институте, универзитете, фондације и остале институције специјализоване за Латинску Америку. Тада се не бисмо суочавали са запањујућом чињеницом да Србија у 21. веку није организовала ниједну привредну изложбу у том делу света, а данас се такве изложбе успешно организују уз пуну логистичку подршку амбасада, специјализованих агенција и савремених информационих технологија. Ради се о тзв. виртуелним изложбама, уз присуство два-три експерта и уз организацију специјализованих семинара под називом „How to make business with Serbia”.

Професор на Факултету за међународну економију Мегатренд универзитета