Саопштавачи

Свакој медијској кући, а нарочито новинарима, годи и служи на част да се докопају неке вести које други немају. Ексклузиве, како би се то у професионалном жаргону рекло. То су ретке, зато и веома пријатне ситуације у новинарском занату, које веома често знају да промене живот не само ауторима, већ и онима о којима је писано. Историја журнализма богата је таквим примерима.

Ова прича, међутим, није о томе, већ о нечему што код нас полако постаје правило понашања готово свих извора информација, поготово државних, а директно је уперено против новинара и медијских кућа који би да се домогну добре приче.

За сваку вест, па и ту коју нико нема, важе иста правила: одговори на свих оних чувених пет новинарских питања – ко, шта, где, када, како (зашто). То је, што бисмо рекли, свето правило професије које се учи у свакој новинарској школи ма где у свету.

И где је ту проблем?

У томе што се „Политици” и њеним новинарима, а може бити и другим медијским кућама, све чешће догађа да се вест за коју постоји нада да је нико други нема – уколико је проверавамо или тражимо од неког државног извора – појави као саопштење за све медије, углавном преко новинских агенција.

Само неколико новијих примера. „Политика” је прекјуче затражила од Пореске управе да јој одговори на питање – да ли ће контролисати приходе звезда домаће естраде које се размећу скупим поклонима и имовином. Предвече стиже саопштење челнице те управе које је отишло свим медијима.

Недавно смо од Народне банке Србије затражили додатно објашњење о „судбини” њене препоруке о заштити интереса клијената банака који су се задужили у швајцарским францима. Уследило је саопштење.

Исто нам се догађа и са разним министарствима, агенцијама или државним комисијама. Била би детињасто закључити како су се, пре свих, државни извори уротили против новинара и њихове жудње за ексклузивом, али такви саопштавачи то управо чине.

Професионална удружења новинара том темом се, колико је познато, још нису озбиљније позабавила. Можда би вредело да се и ту уведе неки ред, донесе кодекс, али нас сада занима одговор одговор на питање – зашто се то у последње време чини.

У образлагању могућих узрока, јер један свакако није, мора се поћи од чињенице да свака иоле озбиљнија кућа, а поготово државне институције и њихови челни људи, више не могу да функционишу без свеприсутнијих пи-арова илити људи за односе с јавношћу и медијима. Пошто се тиме, врло често, баве и новинари, могуће је да у њима проговори контрапрофесионални „инстинкт” – да тражену вест поделе с што већим бројем медија, а не дају је само оном који ју је затражио. Зашто? Па сутрашњи прес-клипинг је загарантовано богат. Пун погодак за пи-ара, али и „газду”.