И последњи динар за Гучу

Гуча – Иако је до 54. Драгачевског сабора у Гучи остало још 90 дана и трубачи се тек загревају, највреднији трговци и занатлије заузели су своје положаје већ јуче. Општинска управа Лучана започела је издавање простора на тротоарима у варошици за уличну продају, а интересовање је надмашило сва очекивања домаћина.

– Већ до поднева примили смо 40 захтева којима је закупљена чак трећина простора у првој зони, и то је изненађујући податак с обзиром на економске прилике у друштву. Дошли су људи из многих места, из Ниша, Краљева, Суботице, затим из Републике Српске, а најбоља места закупљују углавном за продају текстила или сувенира, палачинки и грицкалица. Закуп простора у првој зони Гуче кошта 10.000 динара по дужном метру, у другој зони је 5.000 динара – каже за „Политику“ Загорка Мирковић, руководилац Одсека за локалне јавне приходе у Лучанима.

Програм коришћења јавних површина за овогодишњи, 54. Сабор трубача (6–10. августа) још није завршен, али се очекује да ће у закуп бити понуђено нешто више места него лане, кад је, на плочницима и травњацима, било обележено 655 метара у првој и 554 у другој зони.

Они што су зором из разних места кренули ка Гучи знају због чега то чине: да би дошли до најбољих продајних места. Тако смо међу закупцима и ове године срели Невенку Божић из Краљева. У свом граду држи конфекцију „О! Филип“, а у Гучи већ три деценије без прекида изнајмљује простор за продају своје робе.

– Сада сам закупила 11 метара и довешћу десетак радника да продају мајице. Прошле године промет је био нешто мањи, али опет се заради. Да нема прихода не бих ни долазила 30 година. Криза се осећа свуда, али људи све то забораве кад дођу у Гучу и овде оставе задњи динар – прича Краљевчанка.

У њеном послу – продаја мајица са разним текстуалним натписима на грудима – постоји и једна важна нијанса коју посматрач не може лако да уочи. Наиме, велики купци те робе, која иначе није скупа, јесу странци, а привлачи их највише, својом лепотом, ћирилично писмо на коме су те поруке сито штампом начињене.

Привлачна им је и садржина порука са мајица, јер су сабораши прошле године у Гучи, на пример, на јуначким грудима најчешће носили паролу: „Док не пробам лава, за мене је прасе цар животиња“.

Нешто мало мање стажа на Сабору има Слободан Миленковић из Страгара код Трстеника. Он овде долази непрестано од 1988. године а јуче је за своју радњу „Слобатекс“ закупио шест метара у средишту Гуче, односно по три насупрот.

– Правим народне ношње, то су ми радили и отац и деда. Мада други кукају ја, за дивно чудо, не осећам пад продаје, јер у Гучу долази много света. Моји купци су углавном Срби који живе у свету. Они у завичај долазе баш у августу кад је и Сабор, није им превише да одвоје 400 евра за једну антерију, а многи од њих и носе народне ношње у иностранству, на весељима. Често шијем и свадбено рухо за младу и младожењу који се, далеко од Србије, венчавају у нашим ношњама – прича Миленковић за наш лист.

Времена су, нажалост, потрла тај обичај овде, у постојбини. Али, није добро све што је ново, вели терзија из Страгара, и додаје:– Док сам почињао као шегрт код оца, шио сам од кепера брич панталоне, тесне мушке, које се закопчавају са четири дугмета испод колена.

Наши преци су у тим панталонама, још утегнути шареним појасом око струка, по цео дан косили и није им било врућина нити су се жалили да им шта смета. Кад бих сад направио те исте панталоне коштале би само 700 динара, као и обичне радничке какве се данас носе, али их нико не би купио. Данас људи носе фармерке па оперишу брух у четрдесетој години.

Можда су и цене закупа уличних тезги један од разлога за велико интересовање занатлија уочи 54. Сабора у Гучи. Нису повећаване пет година.