Прва звезда фестивала трубе

Неко се добро сетио (а идеја је скупа у ово време) да овог петка доведе Горана Бреговића и његов "Оркестар за свадбе и сахране" у Гучу, на 47. драгачевски сабор. Петком, већ по обичају, почиње права Гуча, када ноћ не мари за дан; сутра и прекосутра се не ради. Откад постоји Сабор увек се у то доба лумповало. Тада су се трубачи одмеравали и пре званичног окршаја у суботу и недељу. Петком су се под шатрама усвиравали, али и надсвиравали. Шушкало се ко је фаворит, музичари су увек знали да цене мајсторе, од Бакије Бакића до Бобана Петровића. Често се шушкало о намештаљкама, ко је чији фаворит и "ко је више платио", али никад ништа није доказано. Шампиони су остајали у историји Драгачевског сабора, а то већ данас значи много више од краткотрајне помодности, као у стиховима Душка Трифуновића, у извођењу Бијелог дугмета: "Ово је мојих пет минута, а пред тобом, а пред тобом је живот цијели". Овог петка шатре нису радиле док је трајао Брегин концерт.

Праштало је и мерачило с бине на стадиону који може да прими две-три десетине хиљада људи (по полицијским прорачунима), али около је још десет пута толико превеселих поклоника, који скачу, играју и певају. Ко воли Горанову музику, из свих делића "бивше Југославије", похрлио је овде да га уживо чује и види. Кажу да је дошло и 8.000 Немаца у већ познати рај хедонизма, тресуће тло где хормони адреналин (за узбуђење) и допамин (за радост) достижу врхунац дејства.

Тада се и Енглез Томас Ваури, уметнички фотограф из Бирмингема, који је пропутовао планету, запрепасти због нагле крепкости која га је обузела. Пожелео је да заигра, јер испрекидани ритам наглашених удараљки, уз продоран звук трубе, чини човека усхићеним. Признао је то и Словенац Томаж Мајдин из Јесеница, близу границе с Аустријом. Ставио је на главу каубојски шешир. У почетку се плашио мало, али сад се нашао у "одвојеној стварности", на другој планети какву нигде није видео. Нити ће. С девојком Зденком дневно потроши од 30 до 50 евра, а ево бесплатан је и тако велики концерт Горана Бреговића. Први пут је овде, натерало га друштванце, и није зажалио. Очи му трепћу, да ли од пива или од општег утиска коме доприносе и њишуће лепојке, свуда около. Чуо је за "Гуча маднес" (лудило), али оно "позитивно лудило" када нема изгреда и не сметају написи на мајицама: "Шта ме гледаш, плати пиво!" и "Гуча је рај".

Добро се сетио и уважени музичар ("с косом као у Бетовена") који је још у Сарајеву први спојио рок и етномузичке стилове, због чега се некоме чинило да је то већ негде чуо. Када је 1977. године држан концерт "Бијелог дугмета" на Хајдучкој чесми у Београду, Бреговић је био најсјајнија звезда на рок-небу бивше Југе. Када је потом служио војску у Нишу, обратио је пажњу на музички ефекат трубе. После 30 година, ево га као прва звезда највећег, јединственог фестивала трубе, мада на њој уопште не свира. Али, знао је он ко свира добро. Његова музика се чула и на свадбама и на демонстрацијама. С ромским ритмом и мелодијом прославио се у свету. Нема трубачког оркестра у Србији који држи до себе, а да нема неку Горанову мелодију на репертоару. Више мелодија. Народ их тражи. Добре су за "дерт", ону необјашњиву балканску мешавину туге и радости спојених у играчко-плесачком заносу.

Јовиша Славковић, правник у пензији, хроничар и директор Сабора од 1995. до 2002. године, истиче:

– Другачије је то било 1961, када је Сабор први пут одржан у порти цркве Светих архангела Михаила и Гаврила. Први пут, ове године, нема свирке у порти, због имовинско-правних неспоразума. Све до сада орила се труба и за време поста.

Није било цркве у свету са већим протоком верника за време Сабора. Жао ми је што је традиција напуштена. Народ би долазио свечано одевен у "тежинове" кошуље од конопље. Долазило се породично, доносили би своју храну и постављали на ручно израђене поњаве од вуне. Нико никог није ни "зачепио" (увредио, подвикнуо), а камоли да је било неких изгреда и дивљања младих. Много шта се променило. Тако бива када је мерило новац, па нико не разуме да је право богатство у породичној срећи и окупљању блиских људи, не само из Драгачева, него и из других крајева. Од десет оснивача (углавном просветних радника који су желели да мало удахну живот Гучи, уз подршку тадашњег председника ССРН-а Властимира Вујовића) била је и једна жена – Станојла Ђорђевић, овдашњи професор музике у пензији. Она је по селима одабирала трубаче, увежбавала их и проверавала, све док се не појаве на главној бини. Први пут су се такмичила четири оркестра. Победио је оркестар Драгана Јовановића из Дљина, а за најбољег трубача проглашен је Десимир Перишић из Горачића. Тада је Пуриша Ђорђевић снимио документарни филм "Гуча" и било би веома занимљиво видети то сведочанство данас.

Ако је филмска трака сачувана?

Милорад Ћириловић

-----------------------------------------------------------

Јагодински десант

Јагодина - На завршној свечаности овогодишњег 47. по реду Драгачевског сабора трубача, Јагодинци ће и ове године бити најбројнији. Наиме, локална самоуправа је и овог пута организовала бесплатан једнодневни излет до Гуче, а због великог интересовања, пут царства српске трубе у недељу у зору креће 82 аутобуса, с више од 4.000 путника. За све њих, током одласка и повратка, обезбеђени су сендвичи и сокови, а овај караван, који ће бити дуг неколико километара, пратиће санитетска екипа, полицијско обезбеђење и једно специјализовано сервисно возило.

Занимљив је и податак да је 60 посто од свих пријављених путника млађе од 30 година. Како је најављено, за све учеснике овог јединственог каравана, у повратку, у мотелу "Равни гај" у Крагујевцу, припрема се специјално изненађење као финале овог излета.

Иначе, ово је 13. пут да Јагодинци организовано одлазе на финале Драгачевског сабора трубача, а трећи пут у организацији локалне самоуправе.

Р. М.