Prva zvezda festivala trube

Neko se dobro setio (a ideja je skupa u ovo vreme) da ovog petka dovede Gorana Bregovića i njegov "Orkestar za svadbe i sahrane" u Guču, na 47. dragačevski sabor. Petkom, već po običaju, počinje prava Guča, kada noć ne mari za dan; sutra i prekosutra se ne radi. Otkad postoji Sabor uvek se u to doba lumpovalo. Tada su se trubači odmeravali i pre zvaničnog okršaja u subotu i nedelju. Petkom su se pod šatrama usviravali, ali i nadsviravali. Šuškalo se ko je favorit, muzičari su uvek znali da cene majstore, od Bakije Bakića do Bobana Petrovića. Često se šuškalo o nameštaljkama, ko je čiji favorit i "ko je više platio", ali nikad ništa nije dokazano. Šampioni su ostajali u istoriji Dragačevskog sabora, a to već danas znači mnogo više od kratkotrajne pomodnosti, kao u stihovima Duška Trifunovića, u izvođenju Bijelog dugmeta: "Ovo je mojih pet minuta, a pred tobom, a pred tobom je život cijeli". Ovog petka šatre nisu radile dok je trajao Bregin koncert.

Praštalo je i meračilo s bine na stadionu koji može da primi dve-tri desetine hiljada ljudi (po policijskim proračunima), ali okolo je još deset puta toliko preveselih poklonika, koji skaču, igraju i pevaju. Ko voli Goranovu muziku, iz svih delića "bivše Jugoslavije", pohrlio je ovde da ga uživo čuje i vidi. Kažu da je došlo i 8.000 Nemaca u već poznati raj hedonizma, tresuće tlo gde hormoni adrenalin (za uzbuđenje) i dopamin (za radost) dostižu vrhunac dejstva.

Tada se i Englez Tomas Vauri, umetnički fotograf iz Birmingema, koji je proputovao planetu, zaprepasti zbog nagle krepkosti koja ga je obuzela. Poželeo je da zaigra, jer isprekidani ritam naglašenih udaraljki, uz prodoran zvuk trube, čini čoveka ushićenim. Priznao je to i Slovenac Tomaž Majdin iz Jesenica, blizu granice s Austrijom. Stavio je na glavu kaubojski šešir. U početku se plašio malo, ali sad se našao u "odvojenoj stvarnosti", na drugoj planeti kakvu nigde nije video. Niti će. S devojkom Zdenkom dnevno potroši od 30 do 50 evra, a evo besplatan je i tako veliki koncert Gorana Bregovića. Prvi put je ovde, nateralo ga društvance, i nije zažalio. Oči mu trepću, da li od piva ili od opšteg utiska kome doprinose i njišuće lepojke, svuda okolo. Čuo je za "Guča madnes" (ludilo), ali ono "pozitivno ludilo" kada nema izgreda i ne smetaju napisi na majicama: "Šta me gledaš, plati pivo!" i "Guča je raj".

Dobro se setio i uvaženi muzičar ("s kosom kao u Betovena") koji je još u Sarajevu prvi spojio rok i etnomuzičke stilove, zbog čega se nekome činilo da je to već negde čuo. Kada je 1977. godine držan koncert "Bijelog dugmeta" na Hajdučkoj česmi u Beogradu, Bregović je bio najsjajnija zvezda na rok-nebu bivše Juge. Kada je potom služio vojsku u Nišu, obratio je pažnju na muzički efekat trube. Posle 30 godina, evo ga kao prva zvezda najvećeg, jedinstvenog festivala trube, mada na njoj uopšte ne svira. Ali, znao je on ko svira dobro. Njegova muzika se čula i na svadbama i na demonstracijama. S romskim ritmom i melodijom proslavio se u svetu. Nema trubačkog orkestra u Srbiji koji drži do sebe, a da nema neku Goranovu melodiju na repertoaru. Više melodija. Narod ih traži. Dobre su za "dert", onu neobjašnjivu balkansku mešavinu tuge i radosti spojenih u igračko-plesačkom zanosu.

Joviša Slavković, pravnik u penziji, hroničar i direktor Sabora od 1995. do 2002. godine, ističe:

– Drugačije je to bilo 1961, kada je Sabor prvi put održan u porti crkve Svetih arhangela Mihaila i Gavrila. Prvi put, ove godine, nema svirke u porti, zbog imovinsko-pravnih nesporazuma. Sve do sada orila se truba i za vreme posta.

Nije bilo crkve u svetu sa većim protokom vernika za vreme Sabora. Žao mi je što je tradicija napuštena. Narod bi dolazio svečano odeven u "težinove" košulje od konoplje. Dolazilo se porodično, donosili bi svoju hranu i postavljali na ručno izrađene ponjave od vune. Niko nikog nije ni "začepio" (uvredio, podviknuo), a kamoli da je bilo nekih izgreda i divljanja mladih. Mnogo šta se promenilo. Tako biva kada je merilo novac, pa niko ne razume da je pravo bogatstvo u porodičnoj sreći i okupljanju bliskih ljudi, ne samo iz Dragačeva, nego i iz drugih krajeva. Od deset osnivača (uglavnom prosvetnih radnika koji su želeli da malo udahnu život Guči, uz podršku tadašnjeg predsednika SSRN-a Vlastimira Vujovića) bila je i jedna žena – Stanojla Đorđević, ovdašnji profesor muzike u penziji. Ona je po selima odabirala trubače, uvežbavala ih i proveravala, sve dok se ne pojave na glavnoj bini. Prvi put su se takmičila četiri orkestra. Pobedio je orkestar Dragana Jovanovića iz Dljina, a za najboljeg trubača proglašen je Desimir Perišić iz Goračića. Tada je Puriša Đorđević snimio dokumentarni film "Guča" i bilo bi veoma zanimljivo videti to svedočanstvo danas.

Ako je filmska traka sačuvana?

Milorad Ćirilović

-----------------------------------------------------------

Jagodinski desant

Jagodina - Na završnoj svečanosti ovogodišnjeg 47. po redu Dragačevskog sabora trubača, Jagodinci će i ove godine biti najbrojniji. Naime, lokalna samouprava je i ovog puta organizovala besplatan jednodnevni izlet do Guče, a zbog velikog interesovanja, put carstva srpske trube u nedelju u zoru kreće 82 autobusa, s više od 4.000 putnika. Za sve njih, tokom odlaska i povratka, obezbeđeni su sendviči i sokovi, a ovaj karavan, koji će biti dug nekoliko kilometara, pratiće sanitetska ekipa, policijsko obezbeđenje i jedno specijalizovano servisno vozilo.

Zanimljiv je i podatak da je 60 posto od svih prijavljenih putnika mlađe od 30 godina. Kako je najavljeno, za sve učesnike ovog jedinstvenog karavana, u povratku, u motelu "Ravni gaj" u Kragujevcu, priprema se specijalno iznenađenje kao finale ovog izleta.

Inače, ovo je 13. put da Jagodinci organizovano odlaze na finale Dragačevskog sabora trubača, a treći put u organizaciji lokalne samouprave.

R. M.