Улазак у ЕУ: ентузијазам није довољан

Прошла је деценија од Великог праска када је Европска унија први пут у својој историји примила десет нових чланица са истока, да би у последњих десет година само три државе напустиле бриселску чекаоницу која је испуњена новим претендентима са југоистока континента.

Вишегодишња заокупљеност ЕУ презадужењима неких својих чланица, кризом зоне евра и општом финансијском нестабилношћу учинила је да део Европљана постепено губи ентузијазам према проширењу.

Збивања у Украјини, која су апсолутни приоритет европских политичара и бриселских бирократа, додатно су актуелизовала забринутост Црне Горе, Исланда, Македоније, Србије и Турске, земаља кандидата, али и Албаније, Босне и Херцеговине и Косова, који се воде као потенцијални кандидати.

Иако европски комесар за проширење Штефан Филе тврди да не види никакве негативне последице тренутне ситуације у Украјини по балканске земље када је реч о проширењу ЕУ, дилеме нису укинуте. Да ли ће се европска капија затворити? Ако неће, колико ће се чекати? Какве ће све испите морати да положе?

Ништа од идеје главног аналитичара хрватског председника да би ЕУ требало да снизи приступне критеријуме за све земље западног Балкана како би биле примљене у ЕУ по убрзаном поступку.

Шта ће бити с проширењем после мајских избора за Европски парламент који ће, како се очекује, омогућити пробој антиевропске деснице? Ништа. Проширење се не налази на листи европских приоритета.

„Мој став, као и став великог броја мојих колега у Савету, Европској комисији и Европском парламенту, јесте да у наредних пет година неће бити новог проширења”, каже Жан Клод Јункер, кандидат европских конзервативаца за новог председника Европске комисије.

„Европска унија не затвара врата новим чланицама са западног Балкана. Али, проширење не може бити приоритет у тренутку кад економска криза потреса ЕУ”, сматра и кандидат социјалдемократа за председника ЕК, садашњи председник Европског парламента Мартин Шулц.

На све то стигла је и најава могућности укидања функције комесара ЕУ за проширење у будућем сазиву Европске комисије. Заговорници овог решења кажу да није рационално имати комесара за проширење у садашњим околностима.

Прво, јер од свих земаља обухваћених политиком проширења, једино Србија, Црна Гора и Косово праве кораке напред, док остале земље стагнирају или назадују. Друго, јер политички критеријум регионалне сарадње има исту тежину као и остали услови за чланство, за шта је, у случају Србије и Косова, већ задужена Европска спољна служба, коју сада води Кетрин Ештон.

Но, иако се испоставља да институција комесара остаје, има довољно лоших порука за потенцијалне државе чланице. Да ли су оне потврда растућег евроскептицизма у временима кризе и пратећег замора од проширења ЕУ?

Да и не. Проширење свакако неће бити високо на агенди послова следеће Комисије. Приоритет је унутрашња консолидација Уније, која живи време сопствене интроспекције док њени лидери покушавају да убаце ново гориво у раст и да се супротставе ендемској незапослености младих.

Уосталом, и Грчка је, најављујући четири приоритета свог председавања Унијом од 1. јануара до 30. јуна, испустила питање проширења, иако га дефинише као „подручје стратешке важности”.

Истовремено, из седишта ЕУ упорно понављају да су врата отворена и да Европа није комплетна без западног Балкана. Једино се критеријуми уласка заоштравају.

Бриселски функционери имају двоструко деликатан задатак: да развеју страхове европесимиста у Унији и да подрже наде еврооптимиста из чекаонице. Процес проширења ЕУ и даље је најбољи алат за јачање мира, просперитета и сигурности у Европи, поручују из ЕУ, али евроскептицизам је и даље присутан.

Британија, која је некад била гласни адвокат проширења, укључујући и Турске, доспела је у позицију да чак 44 одсто њених грађана не би да остане у ЕУ. Иако премијер Дејвид Камерон за проширење каже да представља „један од највећих извора снаге ЕУ”, позива на ограничење слободе кретања радне снаге као новог контролног механизама намењеног будућим чланицама.

„Док размишљамо о томе да се земље попут Србије и Албаније једног дана придруже ЕУ, морамо да нађемо начин да успоримо приступ међусобним тржиштима рада све док не будемо сигурни да то неће узроковати велику миграцију”, каже Камерон.

С друге стране, поборници проширења недавно су добили конкретан аргумент који разуверава прве а охрабрује друге. Институт за економска истраживања у Келну обавио је недавно истраживање које показује да је, деценију од великог проширења 2004, страх немачких компанија од нових чланица био неоснован.

Тада је више од трећине немачких компанија очекивало да ће повећање извоза из Естоније, Летоније, Литваније, Кипра, Мађарске, Малте, Пољске, Републике Чешке, Словачке и Словеније негативно утицати на њихово пословање.

Убрзо се, међутим, испоставило да нема места страху, па данас тек једна од 10 компанија саопштава да осећа притисак фирми из централне и источне Европе лоцираних у Немачкој. Готово две трећине демантује постојање ефекта икаквог страха.

Такви подаци могли би да буду веома значајни у будућим дискусијама о новим економским интеграцијама и имиграцији обучених радника.

Комесар Филе, у складу са својим задужењем, на неформалном састанку шефова дипломатија ЕУ и земаља западног Балкана у четвртак у Солуну – где је пре 11 година одржан самит који се сматра кључним за проширење ЕУ на западни Балкан – растеривао је облаке забринутости понављајући да је интеграција региона неповратан процес и да ће се проширења наставити.

Наставиће се, али очито ће бити у сенци европске консолидације. Ако ништа друго, земље на путу евроинтеграција и чланице ЕУ имају исти приоритет: економску стабилност. Најава Европске комисије да ће за државе западног Балкана издвојити милијарду евра претприступне помоћи до 2020, док ће у регионалне пројекте бити уложено још 10 милијарди, делује охрабрујуће.

Добро је што и Италија, која ће председавати ЕУ од 1. јула, обећава да ће радити на убрзавању европских интеграција региона, али будимо реални: Европа се неће претерано бавити западним Балканом.

За проглашавање европске победе у региону још је рано. Зато је шеф Делегације Европског парламента за западни Балкан Едуард Кукан упутио онај „веома пријатељски савет” политичарима у Србији: не најављујте својим грађанима да ће земља пролазити кроз процес европских интеграција брже него остале државе и да ће за четири или пет година бити у ЕУ. „То, једноставно, није могуће, јер је за овај процес потребно време”.

Такво стање ствари повећава одговорност регионалних лидера да, у одсуству већих притисака споља, спроведу реформе које се очекују. Ентузијазам није довољан. Неопходан је ефикасан еврореализам.