Националне пензије по старом или…

Сурогат звани „национална пензија” или „национално признање” призивају многи који су у подужем реду на чекању у свом првом, другом, трећем или, већ којем по реду покушају. Кажем „сурогат” јер од 2007. године када је ова награда државе уз благослов тадашњег министра финансија Млађана Динкића установљена као помоћ самосталним уметницима, још је недефинисано да ли је то „пензија” или „национално признање”. Да је „национално признање” како то многи желе да прикажу, и како стоји у наслову Уредбе у Закону о култури, зашто се онда додељује само пензионерима, када значајни уметници, али и спортисти који репрезентују Србију у свету, постају национални хероји у својим најбољим годинама? Они су заслужили „национално признање” и пре пензије.

Већ годинама ова владина институција дељења по 50.000 динара некима је социјални додатак, другима додатак на сујету. Уз то међу уметнике уденула се прећутно и естрада, додуше без свог представника у комисији за доделу националних пензија. На све то јавност, медији и народ већ годинама протестују, али караван и даље пролази. Њих око 450 „националних” годишње из буџета односи око 3,5 милиона евра. Чудно је зато што се о томе ћути у експозеима, или у интервјуима надлежних. Најављују се за октобар резови и у пензионом сектору, ни Град Београд више нема пара за труднице ни за најсиромашније пензионере који су добијали какву-такву помоћ од неколико хиљадарки, али је зато недавно на једној телевизији популарна фолк певачица Зорица Брунцлик поменула оштар заокрет у својој новој „политици” освајања „националне пензије”. Објаснила је водитељки, али и милионском аудиторијуму да она има све квалификације, да је супруга и мајка више деце, да је хуманитарни радник, да је освојила све награде, да је била политички ангажована и да је већ два пута конкурисала, али је комисија из непознатих разлога није уврстила међу заслужне. Зато ће она, каже, да се бори и трећи пут, али и за то да и њена бранша (естрада) има свог представника у комисији. Ивица Дачић, који је уназад неколико година потписивао ове предлоге комисије и владе, познати љубитељ песме и певања, овог пута, ако буде нових „националних пензионера” неће бити потписник, већ ће то бити нови премијер Александар Вучић. Од премијера Вучића, међутим, још нисмо јавно чули шта мисли о томе. Ипак, недодељивање „признања” прошле године, неки је индикатор.

Да ли ће националне пензије бити прошлост, или ће се направити некаква ревизија, или ће све остати по старом, одговор је већ требало да дају не само правне службе ресорног министарства културе, већ пре свега, челни политичари. Уосталом, установљење ове „институције” била је политичка одлука! Да ли ће нам национални репрезенти бити у кошу баба и жаба, угледни ствараоци са анонимусима свих фела, већ како су дували страначки и шурачки ветрови? Чак и да није криза и да нема кресања разних привилегија, оволики број од 450 „националних” уметника и културњака у земљи без културе, више је него увредљив. Резолутност црвенокосе певачице која је деведесетих „чак била виђена” за министарку културе је легитимна, али не и охрабрујућа. Штета што је неизводљиво објавити списак не само естрадних кандидата него и разних анонимних глумаца, редитеља, књижевника, па ликовњака, конзерватора, придодатих галериста и организатора приредби и сабора... Чујемо да ни манекени не одустају, а глас дижу и лекари. Србија је међу најсиромашнијим земљама. Према истраживањима, међу деведесет земаља, после Венецуеле и Ирана трећи смо на листи сиромаштва, али смо зато богати сваком врстом – чуда.

Новинар