Nacionalne penzije po starom ili…

Surogat zvani „nacionalna penzija” ili „nacionalno priznanje” prizivaju mnogi koji su u podužem redu na čekanju u svom prvom, drugom, trećem ili, već kojem po redu pokušaju. Kažem „surogat” jer od 2007. godine kada je ova nagrada države uz blagoslov tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića ustanovljena kao pomoć samostalnim umetnicima, još je nedefinisano da li je to „penzija” ili „nacionalno priznanje”. Da je „nacionalno priznanje” kako to mnogi žele da prikažu, i kako stoji u naslovu Uredbe u Zakonu o kulturi, zašto se onda dodeljuje samo penzionerima, kada značajni umetnici, ali i sportisti koji reprezentuju Srbiju u svetu, postaju nacionalni heroji u svojim najboljim godinama? Oni su zaslužili „nacionalno priznanje” i pre penzije.

Već godinama ova vladina institucija deljenja po 50.000 dinara nekima je socijalni dodatak, drugima dodatak na sujetu. Uz to među umetnike udenula se prećutno i estrada, doduše bez svog predstavnika u komisiji za dodelu nacionalnih penzija. Na sve to javnost, mediji i narod već godinama protestuju, ali karavan i dalje prolazi. Njih oko 450 „nacionalnih” godišnje iz budžeta odnosi oko 3,5 miliona evra. Čudno je zato što se o tome ćuti u ekspozeima, ili u intervjuima nadležnih. Najavljuju se za oktobar rezovi i u penzionom sektoru, ni Grad Beograd više nema para za trudnice ni za najsiromašnije penzionere koji su dobijali kakvu-takvu pomoć od nekoliko hiljadarki, ali je zato nedavno na jednoj televiziji popularna folk pevačica Zorica Brunclik pomenula oštar zaokret u svojoj novoj „politici” osvajanja „nacionalne penzije”. Objasnila je voditeljki, ali i milionskom auditorijumu da ona ima sve kvalifikacije, da je supruga i majka više dece, da je humanitarni radnik, da je osvojila sve nagrade, da je bila politički angažovana i da je već dva puta konkurisala, ali je komisija iz nepoznatih razloga nije uvrstila među zaslužne. Zato će ona, kaže, da se bori i treći put, ali i za to da i njena branša (estrada) ima svog predstavnika u komisiji. Ivica Dačić, koji je unazad nekoliko godina potpisivao ove predloge komisije i vlade, poznati ljubitelj pesme i pevanja, ovog puta, ako bude novih „nacionalnih penzionera” neće biti potpisnik, već će to biti novi premijer Aleksandar Vučić. Od premijera Vučića, međutim, još nismo javno čuli šta misli o tome. Ipak, nedodeljivanje „priznanja” prošle godine, neki je indikator.

Da li će nacionalne penzije biti prošlost, ili će se napraviti nekakva revizija, ili će sve ostati po starom, odgovor je već trebalo da daju ne samo pravne službe resornog ministarstva kulture, već pre svega, čelni političari. Uostalom, ustanovljenje ove „institucije” bila je politička odluka! Da li će nam nacionalni reprezenti biti u košu baba i žaba, ugledni stvaraoci sa anonimusima svih fela, već kako su duvali stranački i šurački vetrovi? Čak i da nije kriza i da nema kresanja raznih privilegija, ovoliki broj od 450 „nacionalnih” umetnika i kulturnjaka u zemlji bez kulture, više je nego uvredljiv. Rezolutnost crvenokose pevačice koja je devedesetih „čak bila viđena” za ministarku kulture je legitimna, ali ne i ohrabrujuća. Šteta što je neizvodljivo objaviti spisak ne samo estradnih kandidata nego i raznih anonimnih glumaca, reditelja, književnika, pa likovnjaka, konzervatora, pridodatih galerista i organizatora priredbi i sabora... Čujemo da ni manekeni ne odustaju, a glas dižu i lekari. Srbija je među najsiromašnijim zemljama. Prema istraživanjima, među devedeset zemalja, posle Venecuele i Irana treći smo na listi siromaštva, ali smo zato bogati svakom vrstom – čuda.

Novinar