Dan kad se Džeri Luis izvinio jednom – novinaru

Bila sam, tačnije, u grupi sa sjajnom glumačkom ekipom filma „Vreme čuda”, reditelja Gorana Paskaljevića. Da Goran nije bio džentlmen i da mi nije ustupio svoj apartman broj 124 na prvom spratu superluksuznog hotela „Marija Kristina” ne bih se tih dana od 24. do 30. septembra susretala, oči u oči, sa Piterom O’Tulom, Klodet Kolber, Džejn Rasel, Kenom Loučom, najzad, sa mega planetarnom filmskom zvezdom – slavnim komičarem Džerijem Luisom. Jer, u ovom hotelu sobe su bile rezervisane samo za filmske zvezde. Novinari su dolazili samo na pres konferencije.

Treba li reći da je Piter O’Tul, tad još neohlađen od slave Lorensa od Arabije, bio „moja šolja čaja”, s njim sam uspela da napravim i kratki intervju u hodniku našeg hotela. Nisam ni tada, a ni kasnije, bila fan kralja komedije Džerija Luisa, ali je nesporno njegova konferencija za štampu bila gotovo jednako posećena kao i O’Tulova.

Čitam svoj tekst od pre 27 godina, objavljen u Kulturnoj rubrici pod naslovom „Dobra šala nema cenu”, o tome kako je slavni glumac neke novinare svojim odgovorima nasmejao do suza, a neke – revoltirao. Šta se, zapravo, dogodilo?

Posle silnih pitanja na temu uloga, o tome ko mu je uzor, itd, on, koji je bio poznat po tome što je govorio o svemu samo ne o porodici, dobio je škakljivo pitanje od jednog španskog novinara. Naime, kolega iz već ne znam kojeg španskog lista, naoružan hrpom fotokopija intervjua Džerija Luisa, upitao je nešto što slavni komičar nije očekivao.

Ovaj novinar je, naime, citirao izjavu jednog od njegovih sinova – Gerija, kako je Džeri Luis sjajan komičar ali loš otac! I onda je provokativni Španac zatražio komentar od Džerija Luisa. Na to je glumac, zajapurenog lica, nekontrolisano ustao sa stolice, okrenuo se ka novinarima i lupio se šakom po zadnjici. Eto, to je moj odgovor‚ besno je rekao.

Posle ovog pantomimskog odgovora, krenuo je ka vratima, napuštajući demonstrativno konferenciju za štampu. Međutim, temperamentni kolega Španac se nije dao i počeo je da viče, tražeći da mu se glumac izvini za taj uvredljiv gest.

I, mada to niko nije očekivao, Džeri Luis se ipak okrenuo i rekao: „Izvini, ali moja deca su samo moja deca!” Bilo je mučno, nategnuto i neprijatno. Pitala sam se tada, a i sada, znamo li, ponekad, gde je granica kad stavljamo na tapet roditeljsku ili porodičnu muku? Jer, jedan od Džerijevih sinova – Džozef postao je težak narkoman i ubio se u svojoj 46 godini.

Njegov brat Geri krivio je oca za smrt mlađeg brata, uz optužbu da mu nije pružio dovoljno ljubavi. Jednom prilikom, kasnije, Džeri Luis je priznao da to nikad sebi nije oprostio, kao što nije priznao ni drugu, vanbračnu ćerku sa jednom manekenkom. Čovek koji je bio u ljubavnoj vezi s jednom Merilin Monro, i po sopstvenom priznanju posle tog maratona izašao gotovo kao bogalj, bio je profesor režije na Kalifornijskom univerzitetu i jednom Spilbergu i Lukasu. Ako si genije kao što je bio Džeri Luis, ne možeš to biti na svim planovima.

Toliko je toga ovaj glumac učinio u životu, ali gest izvinjenja nepoznatom španskom novinaru ostao mi je kao slika urezan sve do sada.

Sutradan, jer Džeri Luis je ostao u San Sebastijanu samo dva dana, gotovo sam se sudarila s njim i njegovim telohraniteljem u hotelskom liftu. Na izlazu sam uspela da mu kažem da sam novinarka iz Jugoslavije (tada smo još to bili) i da mu se divim što je smogao snage da se posle jednog tako provokativnog pitanja izvini mom kolegi.

Bilo mu je drago (ili je, ipak, samo glumio?), rukovali smo se, a tu se našao i filmski reditelj Goran Paskaljević i nekoliko puta škljocnuo foto-aparatom. Fotografije su završile u mom privatnom albumu, za uspomenu i dugo sećanje na neprikosnovenog kralja komedije Džerija Luisa (kada je imao 64 godine), pokoj mu nasmejanoj filmskoj duši.