Болна лекција

Претходненедеље Београд је био центар праве руске политичке инвазије, каква одавно није виђена и која свакако није могла бити потпуно случајна и спонтана.

Најпре је директор Руског института за стратешка истраживања генерал Леонид Решетњиков, са сарадницима, у Београду промовисао српски превод своје књиге Вратити се Русији и у низу запажених медијских наступа „незванично“ послао неколико важних порука званичном Београду и – нарочито – Подгорици. Потом је, у мисији обнове „Руског некропоља“, у Београду боравио Константин Косачев, члан најужег руководстава Јединствене Русије и директор „Росотрудничества“, односно Руске државне агенције за међународну хуманитарну помоћ и сарадњу (нека врста руског УСАИД-а). И, коначно, најважније, ради учешћа на научном скупу „Балкански дијалог 2014“, у Београду се обрео и председавајући Државне думе Руске Федерације Сергеј Наришкин.

Узгред, ради се о, формално гледано, трећем, или чак другом човеку руске државе и било је прилично непријатно гледати како та посета протиче у готово потпуној сенци Штефана Филеа, који је, у исто време, у Београду боравио у, такорећи, опроштајној посети, с обзиром на завршава мандат, а није искључено да ће чак и његово радно место „комесара за проширење“ бити укинуто. Да није било једног већег интервјуа у „Политици” и мање-више куртоазног сусрета са Мајом Гојковић и Томиславом Николићем (али, обратите пажњу, ни председником, ни првим потпредседником владе), изгледало би да је председник руске Думе био у илегалној посети, односно, сваки ЕУ апаратчик, а да и не говоримо о Јелку Кацину или „заменицима помоћника“ америчког државног секретара, има гламурознији третман у српским политичким и медијским круговима. Но, поштено говорећи, то није само брука Наришкинових српских домаћина, него помало говори и о (не)озбиљности, импровизацији, кампањском карактеру руске политике на овим просторима. При чему увек негде остаје да лебди дилема да ли је реч о помањкању снаге или интереса. 

На скупу „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкан“ бавио сам се питањем да ли је након догађаја у Украјини Москва ближа или даља од Србије и Балкана. На шта је један луцидни читалац дао најбољи одговор: „Ако победи, биће нам ближа, а уколико изгуби биће даља“.

И то је добар одговор, било да га схватимо иронично, било да га читамо буквално и дословно. Но, ствари се компликују када покушамо прецизније да дефинишемо шта би у овом конкретном случају значили појмови „победа“ или „пораз“ за Русију и друге заинтересоване актере украјинске приче.

Јер, ма колико повратак, односно, присаједињење Крима било са одушевљењем дочекано у најширим круговима руске јавности и руског друштва, треба рећи да би оно могло бити Пирова победа уколико би цена тога био губитак за Русију читаве (пре)остале Украјине. Што се, по свему судећи, неће догодити. Такође, с друге стране, када размишљамо о успеху, вероватно би најдоследније решење било – привремени,уз помоћ Москве и источних федералиста – повратак Јануковича на власт у Кијеву, усвајање новог устава којим се озакоњује федерализација земље и расписивање председничких избора. Но, и то решење, ма колико било у суштини праведно, такође није превише вероватно. Другим речима, највероватнији исход ће се кретати негде између овог оптимума и геополитичке катастрофе.

Уосталом, без обзира за кога ко навијао, и кога више симпатисао, не може бити никакве сумње у то ко је први – очигледно Запад – нарушио „статус кво“ и правила каквог-таквог политичког фер-плеја у Украјини. Исто тако, ма шта ко мислио о мирноћи „мирних демонстраната“ на кијевском Мајдану или у Славјанску и Краматорску, чињеница је да „зли диктатор“ Јанукович (иначе, да не заборавимо, легални и легитимни председник државе) није хтео да на њих пошаље борна кола, хеликоптере и тенкове, а што су „демократске“ власти миљеника ЕУ и САД, Јацењука и Турчинова, учиниле без премишљања.

Неко ће можда рећи – све је то неважно када топови проговоре и када се све своди на то ко је јачи и ко ће кога. И то је, у основи, тачно. У оном истом смислу у којем је донекле тачна и она својевремена Стаљинова опаска-питање: „А колико папа има дивизија“?

Заиста постоје тренуци када све друго, и аргументи и дипломатија и пропаганда, постаје секундарно и све се сведе само на то коликом силом располажете, колико сте спремни да је употребите, колику жртву можете да поднесете и колико патње да истрпите. Али тачно је и да није све у дивизијама и балистичким ракетама. Јер да јесте, Варшавски пакт и Совјетски Савез би још постојали, директор ЦИА не би смео да тајно долази у Украјину, а „бандеровци“ и „десни секторовци“ не би смели нос да промоле или, евентуално, по мрклом мраку, напишу понеки графит у Лавову, а камоли да харају и линчују људе по Кијеву и Одеси.

Шта хоћу да кажем? Само то да када „мека моћ“ одради добро посао онда дивизије, жртве, патња и погибељи можда нису ни потребни. С тим да ће Руси и Срби, као и обично, ту мудрост научити на тежи начин – и на сопственој кожи.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”