Јасмина пред новом битком

Горњи Милановац – Kандидаткиње за мис "Драгачевске трубе", оних 25 девојака које су у суботу прошетале пред жиријем и ТВ камерама у Гучи, биле су одевене у венчане хаљине из радње за шивење и продавнице венчаница "Јасмина". Биле су то креације Милине и Јасмине Лазаревић за будуће младе. Избор за мис и венчанице нису предмет нашег интересовања, али јесте сусрет са мајком и кћерком у другачијем расположењу него пре четири године када смо их, да бисмо писали о њима, посетили у њиховој кући у Милановцу. Јасмина је, овога лета, положила пријемни на Педагошком факултету у Ужицу и, уз то, још и возачки испит. Тако, за сада, изгледа крај приче.
Безмало деценију су, с времена на време, многе новине писале о Јасмини и Милини Лазаревић које су, заједнички, водиле битку са тешком болешћу склеродермијом. Боловала је Јасмина, а болнија је, рекло би се, од кћерке била мајка Милина. Јасмини је, све време, живот висио о концу, Милини и живот кћери и животни смисао уопште.

И – победиле су. Мајка Храброст и кћерка Храброст. Имале су безграничну међусобну љубав, наду и оптимизам да ће победити уз помоћ добрих људи у свом граду, у земљи и Чикагу. Јасмина је, што из школске клупе, што из болесничке постеље, завршила основну, потом економску школу и постала бруцош Педагошки факултета у Ужицу. Биће васпитачица у вртићу, јер "жели да се посвети најмлађима, да им пружи много игре која је њој недостајала у детињству".

– Само што ми је муж изненада умро, Јасмина се разболела. Њена болест је била ретка на европском простору, поготову код младих, а испољавала се у обољењу периферних крвних судова и убрзаном одумирању ћелија ткива. Реч је о атрофичним променама на кожи тела, удова и лица. Једини излаз је био лет у Чикаго, у чикашке клинике "Мејо" и "Шрајнер" – прича нам Милина, данас у неупоредиво бољем расположењу него пре четири и шест година, када смо, овим поводом, посетили Лазаревиће.

Сви су се дали у потрагу за новцем. Другарице и другари из њеног разреда су, под геслом "Сви за Јасмину", сакупили 42.000 динара; у акцији Црвеног крста добијено је још 76.000, у хотелу "Шумадија", на добротворном концерту, од улазница је убрано сто хиљада, одигран је и кошаркашки турнир на којем су гледаоци додали и свој прилог. Девојке са локалног радија "Вики" су потом, за Јасминин трећи лет у Чикаго, прикупиле 19.700 динара – скромно, али од срца. Помоћ је, касније, стигла и од министра Велимира Илића који ни данас Лазаревиће не заборавља.

– Први пут смо прелетеле Атлантик са седам хиљада долара у џепу, а требало је за операцију, терапију и вишемесечни боравак бар 150.000 – сећа се Милина. – Тамо нам је одмах прискочио у помоћ др Александар Крунић, дерматолог са Чикашког универзитета, па др Слободан Вучићевић и још неколицина наших лекара у Америци. Породица Вишњић, досељена из Косјерића, понудила нам је смештај, Коло српских сестара из Индијане и тамошња Црква светог Ђорђа сакупљали су новац за Јасминино лечење. Докторка Еми Палмер са Дечје клинике је обавила све прегледе и урадила анализе потпуно бесплатно – набраја нам доброчинитеље Милина, а све се извињавајући онима чија имена је изоставила.

О томе како је успела да, више у кревету него у учионици, редовно са својом генерацијом успешно заврши основну и средњу школу, Јасмина каже:

– Највише су ми помогле другарице из разреда и наставници. Нису хтели да допусте да, због болести, изгубим иједну годину. Много сам им захвална. Ове године сам положила и пријемни за факултет, а стекла сам и возачку дозволу. Доста су ме мама и брат возили, сад возим ја њих.

Јасмина ће, ове јесени, кренути у нову битку, битку за диплому Педагошког факултета. Нема ни трунке сумње да ће успети. Зар је та битка тежа од оне коју је добила? Ни тежа, ни дужа.

Б. Ломовић