Дворска сапунска опера

Кан – Чувени амерички продуцент и мађионичарски вешт дистрибутер, Харви Вајнстин, баш уме да око сваког свог филма направи максималну маркетиншку интригу. У дану свечаног отварања 67. Канског фестивала са „Грејс од Монака” Оливијеа Даана, главна тема није био долазак звезде Никол Кидман, која је у овом филму „реинкарнирала” Грејс Кели, већ то да ли ће се Вајнстин појавити на црвеном тепиху или не, с обзиром на добро познату историју „размимоилажења” америчких и француских копродуцената, током процеса монтаже у изради финалне верзије овог производа унапред „пренадуваних” контроверзи.

У тренутку слања ове прве канске приче (тик после јутарње новинарске пројекције) расплет тог лажног „случаја Вајнстин” још није познат, али јесте познат резултат фикцијске бајке о принцези у златном кавезу. Даанова „Грејс од Монака” јесте раскошна дворска сапунска опера која ће упркос свему имати комерцијалне ефекте и на америчком и на европском биоскопском тржишту, а чини се понајвише на телевизијским екранима. У сваком случају, туристичка понуда Кнежевине Монако може од свега овога имати само користи.

Већ на најавној шпици наглашено је да је филм производ фикције аутора, а не истинска, документаристичка реконструкција живота легендарне холивудске глумице и то оног дела живота када је у најпотпунијем смислу остварила амерички сан, поставши принцеза старе европске Кнежевине Монако. Удајом за принца Ренијеа III од Монака Грејс Кели се развела од Холивуда. Та два брака никада нису ишла заједно. Глумачко-државничка бигамија на старом европском двору никада није била дозвољена. Између осталог, и о томе говори овај филм у којем је Даанов фокус на неколико кључних месеци током 1962. године, када се принчевски пар, свако на свој начин, суочавао са и са брачном и са професионалном и са државничком кризом. Реније се свим расположивим средствима борио против намере француског председника Де Гола да анектира Монако, али и против издаје унутар сопствене породице, а Грејс Кели за прихватање од стране становника кнежевине, али и са својим унутрашњим демонима (нерешени односи са оцем и мајком), са изазовом повратка Холивуду (Алфред Хичкок јој нуди улогу Марни у истоименом филму), а понајвише за сопствену равноправност и право на изношење свог слободоумног мишљења. У том смислу, сцена њеног говора на чувеном добротворном балу Црвеног крста у присуству Де Гола и америчког државног секретара одбране Макнамаре, круцијална је и катарзична.

У филму типичних америчких (пре)мелодраматичних сцена и „ушећерено” наивних дијалога има на претек (ту се виде Вајнстинови прсти), Тим Рот као Реније и није баш неко сјајно решење, а Никол Кидман ипак нема ону мистичну харизму и грацилност која је красила Грејс Кели, која је од принцезе, мајке троје деце и супруге са државничким вештинама начинила улогу свог живота. Оно што је Никол Кидман успела јесте управо оно што је и изјавила још током снимања филма, а то је да не имитира Келијеву, већ да се максимално потруди да приближи њено унутрашње стање духа.

Што се редитеља Оливијеа Даана тиче, за разлику од „Живота у ружичастом”, веома успешног биографског филма о Едит Пјаф због којег је и добио ову америчку „шансу”, он се сада и није прославио. Разлози су многи, али су сигурно најболнији они који се дају препознати у његовој изјави: „Снимање је протекло сјајно, тешкоће су настале у монтажној соби. Када се конфронтирате са америчким дистрибутером какав је Харви Вајнстин, нема много тога што бисте могли да урадите...”

И коначно, да ли је овај и овакав филм адекватан за свечано отварање Канског фестивала? Јесте, зашто да не. Кан је уосталом одиграо кључну улогу у животу Грејс Кели. Она је свог принца и упознала баш овде, када је 1955. промовисала филм „Сеоска девојка”, за који је освојила и Оскара. Већ следеће, 1956. године, постала је њено височанство принцеза Грејс од Монака. Но, заувек ће остати запамћена њена изјава: „Идеја о мом животу као у бајци, бајка је сама по себи”.

----------------------------------------------

Српски филмови на канском маркету

На чувеном канском Маршеу посвећеном филмској индустрији, куповини и продаји филмова, филмска Србија поново има своје излагачко месту у оквиру заједничког штанда осам земаља југоисточне Европе. За потенцијалне купце и дистрибутере на маркету су организоване пројекције за филмове: „Варвари” Ивана Икића, „Мамула” Милана Тодоровића, „Мали Будо” Данила Бећковића и „Сизиф К.” Филипа Гајића.

----------------------------------------------

Данису Тановићу награда Европске уније

Босанскохерцеговачком редитељу Данису Тановићу на 67. Канском фестивалу биће уручена награда „При медија” Европске уније, коју ће му уручити европска комесарка за културу Андрула Василиу на свечаности заказаној за 17. мај.

Тановић ову награду, коју је освојио за сценарио новог пројекта „У шта гледаш?”, дели са својим косценаристом Предрагом Којовићем и продуценткињом Амром Бакшић Чамо, а реч је о причи „о граду, бесконачно продуженог послератног периода, без хероја и вредности, отетих од стране корупције и криминала”. У својој изјави Андрула Василиу каже да је Тановић један од најбољих редитеља своје генерације и да „сценарио за његов најновији филмски пројекат одише снажним осећајем за културни идентитет и динамичност.”

Данису Тановићу је недавно на 15. Фестивалу европског филма у Лечеу била организована ретроспектива и уручена фестивалска „Златна маслина” за допринос европском филму.