Отац пронашао сина

Захваљујући репортажи о Киргизији, објављеној пре три недеље у „Магазину”, коју је написала наша сарадница Гордана Пешаковић, професорка универзитета са Флориде, Београђанин Младен Петровић је после много година потраге успео је да ступи у контакт са својим сином, Младеном јуниором,  и да путем скајпа разговара са њим. Иако се комуникација одвијала преко интернета на великој удаљености, тај сусрет био је дирљив и препун емоција, коју је појачала још једна велика новост. Младен је сазнао да је постао и деда и могао је на екрану да види и свога унука. 

Он већ 27 година није видео жену Људмилу и сина који живе у  Киргизији, држави која је настала распадом Совјетског Савеза и граничи се са Кином. За готово 40 година Младен и Људмила су због административних проблема живели у неколико наврата заједно, по неколико месеци, мало у Совјетском Савезу, мало у Србији.

Породица је одржавала контакт колико је било могуће, али с временом они су били све слабији. Уз административне проблеме и породични и други неспоразуми преламали су се и на односе оца и сина који су живели далеко један од другог.

У причи о интернет сусрету оца и сина свој део заслуга има и сценариста и редитељ Душан Јелић, аутор филма „Ни на небу ни на земљи” и неколико телевизијских серија, који јепокушавао у последњих годину дана да сними филм о Младену, али није могао да добије подршку за такав пројекат.

– Коме год смо се обраћали, одбијао нас је говорећи нам да прво морамо да пронађемо Младеновог сина, коме није било никаквог трага. Говорили су: немате сина, немате причу. И заиста, већ смо такорећи изгубили сваку наду када смо у вашим новинама пре неколико бројева угледали путопис баш о Киргизији. Од уреднице „Магазина” добили смо мејл госпође Пешаковић, која је написала текст, и обратили смо јој се, а онда се све завртело таквом брзином... За само два дана клупко је почело да се одмотава, непрестано смо добијали нове и нове вести, све лепше од лепших – прича нам Душан Јелић.

Контактирали смо и с ауторком путописа о Киргизији, која нам је испричала шта се заправо догодило.

– Чим сам добила мејл, одмах сам ступила у везу са својом пријатељицом из Бишкека, главног града Киргизије, и замолила је за помоћ. И како то увек бива, када имате пријатеље и када је посреди мисија помоћи другоме човеку, ствари су почеле да се ређају свемирском брзином. Она је обећала да ће потражити Младена званичним каналима, при чему је важно и да је њен брат адвокат спреман да помогне. А већ наредног дана ми је послала две прелепе слике Младена, кога је његов отац тражио годинама – каже Гордана Пешаковић.

Kако је њена пријатељица успела да стигне  све то уради за тако кратко време?

– Можда је тајна у њеноме имену, Чолпон, које на киргиском језику значи звезда. И баш тако  је она постала наша звезда водиља која је вратила Младена сина Младену оцу! Чолпон је отишла на једну од најпопуларнијих друштвених мрежа у некадашњим републикама Совјетског Савеза (са преко 30 милиона регистрованих чланова), укуцала Младенове податке и пронашла га – прича Гордана.

Затим је на овој друштвеној мрежи у име Младеновог тате објавила писмо на руском, и син се јавио. После њене пријатељице, и Гордана Пешаковић јеступила у везу са Младеновим сином преко интернета.

– Он је бистар младић који је одмах одговорио на моје поруке на енглеском језику. Одговорио ми је да не говори енглески, али да користи Гугл преводилац и да разуме све што сам му писала. Ово је написао на руском, па му је Гугл превео на енглески. Рекла сам му да сам на скајпу.Одмах се повезао и дао ми своју лозинку, коју сам пренела оцу. А затим сам чула и да су се почетком ове недеље отац и син чули и први пут видели. Они који верују у Бога рећи ће „Има Бога” , а они други „Човек никада не сме да престане да верује и да трага за решењем!” – каже Гордана Пешаковић.

– „Магазин” ми је помогао више и од неких институција. Пријатељи од којих су неки били и на положајима игнорисали су моју судбину. Понекад сам морао и да доказујем да имам сина, да сам се венчао са Људмилом 1975. године у Београду. Често сам наилазио на незаинтересованост, па и на некоректне коментаре – каже Младен Петровић, који је Људмилу упознао током свог боравка у Москви, где се школовао за техничког инжењера. 

Сада следи нова борба – да се отац и син сретну и виде уживо. Иако ће до тог сусрета морати да протекне неко време, Петровић је смирен јер му се велика жеља испунила. Године немира, туге, трагања сада су се претвориле у дане велике среће и олакшања.  

– Да бих приказао Младенову драму, имам намеру да направим документарни серијал тако што би смо посетили Киргизију. Снимаћемо пут и сусрет Младена са сином, али ћемо кроз серију испричати причу о његовом чудном животу.Моја идеја је да се сваки проблем може решити упорношћу, а порука серије је да добро мора победити и да срећа и љубав припадају свима на планети – каже Душан Јелић.  

---------------------------------------------------

Дивни људи Киргизије

Гордана Пешаковић је професор економије и међународног пословања на факултету у Флориди и гостујући професор на факултетима у Аргентини, Кини, Србији, Тајланду, Тајвану и Киргизији. У априлу је предавала у Бишкеку и по повратку је написала репортажу о својим утисцима из ове земље, коју је „Магазин” објавио.

– Од родитеља сам наследила радозналост за откривање новога и страст за путовањима. Желела сам да своје утиске, запажања и спознаје поделим са пријатељима. И тако је настала моја књига „Бродови језде ка успеху”. У књизи се налази приказ преко двадесет земаља света, од Тајвана, Кине, Индије, Тајланда, Сингапура, преко европских земаља до Доминиканске Републике, Мексика, Аргентине, Бразила и Чилеа, са приказима политичких, уметничких, историјских прилика у овим земљама. „Магазин” ми је објавио у децембру 2013. путопис из Мексика, а најновији чланак који сам написала за ваш лист говори о Киргистану –подсећа наша саговорница.

Гордана додаје да је желела да упозна читаоце са мање познатим чињеницама о овој земљи, дивним крајолицима и људима, који су помогли и да се Младеново трагање за сином награди.