Кошаркашко лето за Гиниса

Ниједној земљи није пошло за руком да једног лета освоји све златне медаље у млађим кошаркашким узрастима. Све до прекјуче, када су наши јуниори (18 година) потврдили европске титуле кадета (16) и младе селекције (20) и светско "злато" омладинаца (19). Ако се томе придодају европско "злато" јуниорки и "сребро" младих кошаркашица, као и светска "бронза" омладинки, добија се непоновљив скор, ускраћен само за одличје кадеткиња које су биле "тек" четврте.

Успеси мушких селекција заслужују да буду издвојени, не само зато што су сви "златни", већ и због учесталих упозорења последњих година, и то великих ауторитета овог спорта, да нам је кошарка у најдубљој кризи откако постоји. То што од 2002. наши сениори нису имали запажене резултате, што смо променили пет селектора за пет година и прегршт играча, што стицајем околности не можемо да саставимо најбољи тим па сваког лета играмо у другачијем саставу – то није довољан разлог да се прогласи криза. Србија и даље, иако је мања од СФРЈ, СРЈ и СЦГ, потврђује да је највећи произвођач добрих кошаркаша у Европи, а једина криза која постоји налази се далеко од терена.

Почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић, један од најугледнијих Срба у свету, последњих година је упорно понављао да "наша кошарка није у резултатској, играчкој и тренерској кризи, већ искључиво у организационој". Ово лето је потврдило да имамо плејаду добрих и кошаркаша и стручњака, рачунајући и тренерске ствараоце из сенке, без чијег труда и умећа селектори националних селекција не би имали од чега да "искују злато".

Али, једно неписано правило – да је мерило свега резултат мушке сениорске репрезентације – враћа бригу на лица оних који воде српску кошарку. Изјаве селектора и председника КСС, по којима би седмо место (последње које води у квалификације за ОИ у Пекингу) било успех, довољно сведочи о томе докле је наш национални тим стигао. Не тако давно, и сребро је сматрано неуспехом.

Они који се ових дана буду бавили феноменом успеха наших млађих селекција и великим јазом између резултата наших талената и сениора, треба да имају у виду и то да су наша деца рекордери по броју мечева у сезони. Капитен наших јуниора Милан Мачван је одиграо од октобра око 90 утакмица, по чему на шампионату у Мадриду може да му парира само највећа шпанска нада Рикард Рубио.

Ми смо вероватно једина земља у којој су сва најталентованија деца нон-стоп у погону, од кадета Муслија и Радосављевића, преко јуниора С. Марковића, Мачвана, Стојачића и Катнића, до чланова младе селекције Тепића, Теодосића и Лабовића који су као носиоци игре у својим клубовима и звезде ЕП за играче до 20 година стигли до сениорске селекције. У САД, рецимо, постоји квота мечева за младе играче, готово дупло мања од оне коју достижу српске наде.

ФМП из Железника користи испробани рецепт за брзо сазревање, шаљући своје наде да се кале на позајмицама (и то у старијој конкуренцији), па не чуди што су његови играчи у главним улогама у свим националним селекцијама. Познато је да нема бољег тренинга од утакмице...

--------------------------------------------------------------------------

Пет "злата" из осам покушаја

Светска првенства