Кадрирање партијских лидера

Зашто је код нас председник партије цар кадровске политике? Шта се добија тиме што председник бира функционере? Да ли је то добро или лоше?

Ивица Дачић, лидер СПС-а, каже да странка не може само на његово име да добија гласове. „Слично је и са СНС-ом и Александром Вучићем. Нико не гласа за програме”, каже. То је зато што су наше странке лидерске, а таквим су их направили – лидери.

Они су по правилу образованији, способнији и вештији од осталих у партији и зато су лидери. Зато, без обзира на решења у статутима, партијске сиве еминенције, чак иако формално немају права на предлагање и именовање кадрова, то раде.

Само у ДСС-у потпредседнике по Статуту странке бира председник. Али, после одласка Војислава Коштунице с чела странке, потпредседница Донка Бановић најавила је да ће на скупштини странке вероватно доћи до промене Статута, тако да ће општински одбори предлагати кандидате за председника и потпредседнике. До сада су општински одбори предлагали само председника, који је предлагао потпредседнике.

У ДС-у уже председништво има велика овлашћења јер може да покрене поступак смене и разрешења готово свих важних функционера, док у СНС-у Скупштина бира и разрешава председника и заменика, а четири потпредседника ГО одговарају председнику и Главном одбору.
Ђорђе Вукадиновић, главни уредник „Српске политичке мисли”, каже да је једно статут странке а друго стварност и пракса.

„У пракси, лидери партија, практично у свим странкама, осим у ДС-у, одређују сараднике. Али, увек председник странке може да има утицај. То што председник странке одређује своје сараднике не звучи претерано демократски, али има оправдање. Да се ради ефикасније и да странка боље функционише, као и да се смањи могућност за фракционашко деловање, које је најизраженије у ДС-у, странци мање лидерској од осталих. Можда је зато код њих и било толико фракционашења.”

Вукадиновић каже да су наше странке лидерске и када у статуту не пише да председник бира функционере.

„Зато је нека врста поштења то што у Статуту ДСС-а пише да потпредседнике бира председник странке, иако то не звучи ни романтично ни демократски. Ипак, у партијама има мало више живота и плурализма када лидер не бира функционере, али ма колико деловало одбојно, признање у Статуту да их бира председник странке је поштено. Далеко је тренутак када то неће бити пракса. И формално и суштински, ДС је најмање лидерска странка, што је некада добро а некада лоше.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да су код нас личности важније од партијске идеологије.

„Партије су познате по лидерима, а не по програмима. Партије се и разликују по личностима које их воде. Коштуница је једини имао препознатљиву политику и партија ће вероватно успети да превазиђе његов одлазак.”

Вулетић објашњава да, када су времена „нормална”, људи немају толику потребу да се групишу око једне јаке личности.

„Али сада је криза. Када би Александар Вучић отишао са чела СНС-а, он би се свео на партију која не би имала ни приближну моћ. Тај балон би пукао истог тренутка. Странка хоће да остави утисак да о свему одлучује њен председник, али и у СНС-у има неких тела која одлучују. Сада су скоро сви битни људи из странке у Влади, али ни остали се не буне, јер су свесни да зависе од Вучића.”

„У ДС-у није баш увек председник партије одлучивао о кадровским питањима. Неки сукоби су остали у странци, али неки незадовољници су пустили глас – међутим, већ су на маргини. Постоје и ситуације када председник зависи од неких јаких људи у странци. То је био случај Слободана Милошевића док се пео на власт”, каже Вулетић.

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да није добро да председници предлажу потпредседнике странке.

„Али, то је борба за власт, а на тај начин председник истиче способност појединих чланова странке. Међутим, то је тимски рад и један човек не може све, иако је бољи од других. У једном човеку не може бити скована сва мудрост. А чак и ако су људи око лидера спремни да све прихвате, питање је колико их он познаје и колико добро може да одабере.”

Станковић мисли да је врло вероватно да се овакав избор кадрова преноси и на државу, јер су партије основа политичког живота.

„Тешко да ће се држава држати добрих обичаја демократије, јер лидери не искачу лако из своје коже. Друштво је у садашњој ситуацији апатично, опозиција уништена и постоји велика склоност да се води лидерска политика, уместо да се прихвате демократски обрасци.”