Ћосић је одболовао све своје јунаке

Умро је Добрица Ћосић, мој најомиљенији писац и велики пријатељ. Кад бисмо причали о смрти, Добрица би се увек смешио. – Нека, говорио је, доста сам дуго живео. Задовољан сам.

Ја сам се бунила, литерарно верујући да тај дан неће доћи. И сада када ми је стигао глас о његовој смрти, затекао ме је у Риму, у Ватикану. Чудно, јер је пре неколико недеља, када смо се последњи пут видели, причао о мом роману који се дешава у Риму, као о нечем занимљивом, с наклоношћу и жаљењем што наши млади више не путују као некада, договарајући се са мном да ручамо, чим се вратим.

Приликом последње вечери дружења, Ана Вукић, Добричина ћерка, Добрица и ја, као с неком сетом разговарали смо о занимљивостима, о „Пишчевим записима”, о поновном штампању „Времена смрти” – поводом 100 година од Првог светског рата, о његовом последњем интервјуу, названом „Тестамент”; сећали смо се његових јунака, претресали политичке прилике и неприлике, и као да смо се ипак опраштали.

Питала сам га зашто је о свом пријатељу Љуби Тадићу написао тако кратак inmemoriam. Рекао ми је: О великим људима се говори с мало речи.

А мени недостају речи да опишем значај нашег пријатељства за мене, значај наших дугих и исцрпних разговора, наших објављених интервјуа, наших необјављених интервјуа, недостају ми речи да опишем доброту којом је зрачио Добрица Ћосић, ком сам говорила да му име апсолутно одговара, а он је мене увек питао и да ли му одговара оно што је написао…

Наравно, расла сам уз „Далеко је сунце”, „Деобе”, „Време смрти”, „Време власти”, „Време змија”, време, време. Добрица је на време гледао филозофски, тврдећи да је он човек 20. века – века ломова, ратова, патњи, стварања и цепања државе. Свему томе је присуствовао и све је бележио, исцрпно и критички; заронио је и у овај век, једнако вредан, знатижељан и пажљив, у последње време сентименталнији него иначе...

Када бих му прочитала нешто негативно написано о њему, смешио се никада не одговарајући на нападе, тврдећи да ће време показати ко је био у праву, и како је био у праву. Бивало би му само жао ако би препознао злобу, неистину, пакост…

Недавно сам поново прочитала роман „Бајка” с неверицом до које мере је савремен и поетичан. Седели смо и ја сам му причала о његовој књизи. A он је закључио:„Ех, да је живот бајка. Мој је био велика мука, одболовао сам све своје јунаке, одболовао сам српску муку, одболовао сам свој век. Сви најбољи пријатељи су ми помрли. Верујеш ли да ће млади читати мојeкњиге и дaће ми веровати”, питао ме је. Наравно да верујем, јер је био велики писац, био је велики човек и велики пријатељ, а остаће наш највећи романописац.